novozavjetni bogoslovi

subota, 09.10.2010.

Deo XII Novozavetni bogoslovi


Da bi se stekao bolji pregled razvoja hrišćanstva i tok sukoba i podela u njemu, dakako se ponajprije treba upoznati sa reprezentativnijim spisima stare hrišćanske literature; ipak, repertoar knjiga koji nose vrednija dokumentarna i doktrinalna svedočanstva ovog domena je mnogo širi. Upoznavanje i sa talmudskim traktatima, sumersko-akadskim epovima i antikno-helenističkom mišlju (Platon, Seneka, Kikeron, Takit, Svetonije, Livije, Apijan, Plutarh, Strabon, Dion Kasije, Ovidije, Horatije, Vergilije, Aristotel, Arian, Jamblih, Porfirije, ...) svakako može bitu u službi boljeg razumevanja geneze i ambijentna razvoja hrišćanskog učenja i kulta. Poznato je da su mnogi eminentni hrišćanski bogoslovi i erudite bili i vrsni poznavaoci, neki i privrženici, klasične grčke filosofije, koji su se brinuli da se sačuva i stara književnost: Klement Aleksandrijski, Justin Filosof, Gaj Viktorin, Isidor Seviljski, Fotije, Jovan Ital, ... U svom 22. Pismu Jeronim kao monah ukazuje i priznaje da je se teško mogao rastaviti od latinskih klasika i Kikerona. U svojoj knjizi 'O obrazovanju omladine' Basilije Veliki ukazuje na pogubnost neselektivnog čitanja antikne literature.
Pogrešno je verovati da ćemo Duha Istine, koji nam je najbliži u Srcu, živo upoznati gorljivo studirajući slovo i ono što su o Bogu rekli teolozi u prethodnih 2.000 godina. Što čovek bogobojasnije i svetije živi, to će on biti senzitivniji da detektuje koja reč nosi Snagu, koja dolazi iz unutarnjeg zakonskog ostvarenja i od Duha Života. Ko istinski teži Istini i tu težnju hrani bogougodnim životom, on će i shvatiti smisao reži Života, i moći tumačiti reč Ognjenog Duha. Reč bogoljubivih i čestitih ljudi, reč koja nosi Snagu, uistinu može da nas uputi Bogu i Putu Istinskog Života. S druge strane, samo gomilanje knjiškog znanja, bez bogougodnog življenja i oživljavanja reči od Boga i Božijih ljudi, ne vodi nas ujedinjenju sa Hristovim Duhom, već nas samo opterećuje. U ‘Propovedniku’ se zapaža: »... Znaj da je neizmerno mnogo truda potrebno da se napiše knjiga, i da mnogo učenje umara telo.« (12:12) 'Apostolske Ustanove' traže od verujućih da svoje oči udalje od svetovnih pisanija, odnosno da u njihove ruke dolaze samo zdrava sakralna Pisanija (I, 6). Firentinski propovednik crkvene obnove, preteča protestanske kvazireformacije, od strane Inkvizicije spaljen jer je raskrinkavao pokvarenost 'hrišćanskog' sveta i skandaloznog pape Aleksandra VI – Girolamo Savonarola (1452.-1498. g. ne), u jednoj propovedi iznosi: »Za veru bi bilo bolje kad bi se uništile mnoge knjige za koje se inače misli da su korisne. Dok još nije bilo toliko knjiga i toliko logičkih dokaza i diskusija, vera je rasla brže negoli što sada raste.« Kada pogledamo popise i izveštaje poapostolskih spisa, vidimo na primer koliko puno knjiga je napisano protiv Markiona, Montana, Origena, Arija, Porfirija, – što svakako predstavlja apologetsko i doktrinalno preterivanje, i ukazuje na nedostatak tolerancije, blagonaklonosti i razumevanje; zastrašujuće je koliko puno su se međusobno sami istaknuti bogoslovi Crkve napadali i optuživali, smatrajući da su oslonjeni na istinsko slovo i istinsko predanje, uzdižući crkvenu dogmu nad moralnim načelima, koja su trebala da im budu ponajprije spisateljski i didaktički tretirana. Vernima u Kolosi apostol Pavle ukazuje i upozorava ih: »Kako ste, dakle, primili Gospoda Hrista Isusa, tako u njemu živite, ukorenjeni i nazidani na Njemu, utvrđeni u veri kako ste poučeni, izobilujući u zahvalnosti. Pazite da vas ko ne zarobi filosofijom i sujetnom prevarom po ljudskom predanju, po svetskim stihijama, a ne po Hristu.« (2:6-8) Problem kod mnogih bogoslova Crkve bio je taj što nisu stekli u dovoljnoj meri Hristovog Duha Sile da mogu razlikovati i potpuno odbaciti lažna predanja i lažne spise, izvrtanja i dometanja apostolâ Tame, setvu Laži. Mnogi od njih su se i nadimali svojim ograničenim i neprosvetljenim telesnim umom ('Kološanima', 2:18), govoreći o onome što nisu videli u Duhu, bez da su bili čisti i svetli Božiji hram, bez da su u srcu imali živu, unutarnju Hristovu reč.
Šta Bog Jeste (cp.: 'Korinćanima', I, 13:12), to se spoznaje unutarnjim viđenjem, koje je istovremeno i razumevanje. Bog traži ne samo da Ga slušamo već i poslušamo, da ispunjavamo Njegove Zapovesti Života kako bi bili ispunjeni Duhom Blaženstva, postigli jedinstvo sa Hrist-Božijim Duhom Beskonačja: »Milje mi je, Bože moj, vršiti volju Tvoju, Zakon Tvoj duboko u srcu ja nosim.« ('Psalmi', 40:9) Jer samo zakonit, ljubeći i požrtvovan, delatno pokornički život nas prosvetljuje, i omogućava nam da budemo Božije oko, i Božijom Svetlošću da gledamo Sunce Života, Plamen Radosti. Samo kad postajemo Svetlost, kad zakonskim pregalaštvom preuzimamo i rađamo Božije svetlo, možemo naći Božije Lice i biti rođeni od Duha Života, za novi život. Kada naša duša, naša knjiga života, bude ispisana samo zakonskim delima, tada će nam kao otvorenoj Božijoj knjizi biti sve otkriveno, i sve što je potrebno za spasenje i prosvetljenje sveta biće nam dano i povereno.
Poapostolsku epohu hrišćanstva obeležio je život i učenje mnogih bogoslova, apologeta, dogmatičara, historičara i eksegeta. Neki od njih, pogotovo oni asketski orijentisani, donekle se mogu nazvani 'ocima mudrosti', drugi - nikako; mnogi od crkvenih mislilaca robovali su pogubnim strastima i izvitoperenim ljudskim dogmama. Oni koji su odbacivali pretpostojanje duša, reinkorporaciju duša, koji su učili da je fizičko telo to koje treba vaskrsnuti, da je Bog sazdao svet iz ništa, da su svi jevrejski sakralni spisi 'sveti', ... dakako su daleko bili od božanskog razumevanja i umudrenosti.
Dela mnogih bogoslova, crkvenih oca (patres ecclesiae) do naših vremena nisu došla; od nekih je ostao tek pokoji fragment; od drugih samo naslov knjige ili knjiga koje su napisali. Bibliofil, erudita i episkop Eusebije Pamfil, koji je u svom impozantnom literalnom opusu obilato koristio dela iz Kajsarejske i Jerusalimske biblioteke, govori nam o nekima od tih nesačuvanih bogoslovstvujućih dela: »Kod mnogih i danas postoje razni spisi drevnih crkvenih spisatelja, a to su spomenici koji nam govore o njihovoj blagorodnoj revnosti. Nama su, recimo, poznata dela Heraklita: 'O Pavlovim Poslanicama', zatim Maksimovo delo gde rasuđuje o poreklu zla, i o tome ko je tvorac materije. Takođe imamo i Kandidovo delo gde govori o šest Dana stvaranja. Raspolažemo i Apionovim delom na istovetnu temu. Zatim Sekstovim delom 'O vaskrsenju'. Postoji i Arabijanov spis kao i dela mnogih drugih. Danas je teško utvrditi tačno vreme nastanka tih spisa kao ni vreme o kome govore. Do nas je došlo i mnogo dela čiji nam autori nisu poznati jer se oni nisu potpisali na njih; u tim delima lako se uočava da nastaju iz pera ljudi koji su pravoverni, ...« (Historia ecclestiastica, V, 27) – Dela kiparskog episkopa Triphyllius-a su vrlo rano izgubljena (Jeronim: ‘O znamenitim muževima’, pogl. 92). Dela Euzoius-a, koji je nastojao da obnovi postradalu kajsarejsku biblioteku nekada sabranu od strane Origena i Pamfila, takođe su izgubljena (Ibid., pogl. 113) Postradala su i brojna dela poete i ‘heretika’ Latronianus-a (Ibid., pogl. 122). Enciklopedista Fotije i bizantijski leksikon 'Suda' (Soýda) takođe navode i citiraju mnoge drevne izgubljene knjige.
Pomenimo, značajne za razvoj hrišćanske misli, neke od znamenitijih bogoslova i historika novozavetne epohe, stavljajući u prezentaciji naglasak na ranije spisateljske figure.

Filon Aleksandrijski (Philo Alexandrus, oko 25. g. se. – 50. g. ne.). – Najveći jevrejsko-helenistički filosof, mislilac koji je nastojao rafinirano da sjedini judejski monoteizam sa grčkom filosofijom. Predstavljao je jevrejski narod pred rimskm vlašću: tako je u zimu 39.-40. g. kod cara Kaligule u Rim predvodio izaslanstvo kako bi izdejstvovao građanska prava za Jevreje u Aleksandriji. Njegova grčka dela (u kojima je se dosta služio alegorijskom metodom), sačuvana gotovo u celini, uglavnom predstavljaju hermeneutička objašnjenja uz 'Petoknižje'; pored njih, postoje i njegova historijsko-apologetska dela. Nabrojmo raspoložive Filonove naslove: De aeternitate mundi; De agricultura; De animalibus; De Cherubim; De vita contemplativa; De confusione linguarum; De congressu eruditionis gratia; De Decalogo; De Deo; Quod deterius potiori insidiari soleat; Quod Deus sit immutabilis; De ebrietate; In Flaccum; De fuga et inventione; De gigantibus; Quis rerum divinarum heres sit; Hypothetica; De Iosepho; Legum allegoriae I, II, III; Legatio ad Gaium; De migratione Abrahami; De vita Moysis I, II; De mutatione nominum; De opificio mundi; De plantatione; De posteritate Caini; De praemiis et poenis, De exsecrationibus; Quod omnis probus liber sit; De Providentia I, II; Quaestiones et solutiones in Exodum I, II; Quaestiones et solutiones in Genesim I, II, III, IV; De sacrificiis Abelis et Caini; De sobrietate; De somniis I, II; De specialibus legibus I, II, III, IV: De virtutibus. Po predanju, Filon je, upoznavši u Rimu, pri kraju svoga života, apostola Petra, postao hrišćanin.

Josip Flavije (Josephus Flavius; izvorno: Josef bar-Mattitjahu). – Rođen je u Jerusalimu u uglednom hasmonejskom svešteničkom rodu nešto posle Isusovog stradanja: 37./38. godine nove ere. Učestvovao je u jevrejskom ustanku protiv Rima. Najznačajnija dela su mu ‘Judejski rat’ (De bello iudaico, ili Bellum Judaeorum, oko 78. g.) i ‘Judejske starine’ (Antiquitas Judaeorum, ili ntiquitates Judaicae, oko 93. g.); tu su još i spisi: !ontra Apionem (tačnije ‘O starosti jevrejskog naroda’, u dve knjige) i Vita. Sa divljenjem je govorio o esenima, prahrišćanima. Umro je nešto posle stote godine nove ere.

Just iz Tiberijade (Justus Tiberiensis). – Ovaj helenistički obrazovan Jevrejin sastavio je ‘Hroniku judejskih vladara’ od Mojsija do Agripe, te svoj opis judejskog rata protiv Rimljana, u kome je loše ocrtao Flavija. Delo mu nije sačuvano. U svojoj ‘Biblioteci’ pominje ga patrijarh Fotije, te iznosi da Just, koji je dao i kratke komentare na Tanah, ništa nije izneo o Isusu i Njegovim čudima. Umro je u trećoj godini Trajanove vlasti.

Klement Rimski (Clemens Romanus). – Krajem prvog stoleća Klement je bio (najverovatnije treći po redu) episkop (92.-101. g.) Crkve u Rimu. Po ‘Poslanici Filipljanima’ (4:3) on je bio Pavlov saborac i satrudnik u širenju Evanđelja. Od njega je sačuvana jedna poslanica – ‘Prva Klementova poslanica Crkvi u Korintu’, nastala za vreme Domitijanovog gonjenja hrišćana, kojom je hteo da utiša sporove među vernima u korintskoj hrišćanskoj opštini. Klementu se pripisuju i više pseudoepigrafa: ‘Druga poslanica Korinćanima’, ‘Prepoznavanja’, ‘Homilije’, ...

Ignatije (Ignatius) Bogonosac. – Helenizovani Sirijac, predstojatelj Crkve u velikoj Antiohiji i Siriji, drugi prejemnik apostola Petra. Postradao je u vreme Trajana mučenički u Rimu, odnosno bio bačen pred zverove 107. godine. Od njega su nam sačuvane sedam autentične poslanice, koje je napisao pred svoje stradanje, na putu za neznabožački Rim. Sveštenomučenik Ignatije je bio izrazit protivnik doketskog krivoverja, koje je negiralo stvarnost Hristovog utelovljenja. U svojoj doktrini naglašava potrebu povinovanja duhovnim vlastima, tj. episkopocentričnost.

Polikarp (Polykarpos) Smirnski. – Episkop u maloazijskoj Smirni, rođen u znamenitom Efesu, u mladosti je imao priliku da čuje i vidi apostola Jovana. Nekih 86 godina je, do svoga stradanja, spaljivanja u amfiteatru oko 167. godine u Smirni, služio Hristu. Za vreme rimskog episkopa Anikite (155.-166. g.) uputio je se u Rim ne bi li našao rešenje za nesuglasice između Crkve u Rimu i maloazijskih crkava oko određivanja datuma praznovanja Pashe, Uskrsa. Od njega nam je sačuvana 'Poslanica Filipljanima', napisana oko 110. godine. Jeronim govori o njegovom putu u Rim i susretu sa znamenitim jeretikom Markionom, te ukazuje i na njegovu smrt – spaljivanje: »Posle toga za carovanja Marka Antonija i Lukija Aurelija Komoda, kad je pokrenuto četvrto posle Nerona g o n j e n j e /na hrišćane/, u Smirni u amfiteatru, u prisustvu antipata /= prokonsula/ i pri povicima protiv njega sveg naroda, bio je predat o g n j u.« ('O znamenitim muževima', 17)

Papije (Papias). – Bio je episkop u gradu Hierapolu u Frigiji. Kao hilijasta napisao je oko 130 godine delo u pet knjiga: 'Objašnjenja Reči Gospodnjih' (LogiMn KyriakMn eksgseis), koje je samo u redakcijskim fragmentima (20 njih) sačuvano. Navodno je po nekim bogoslovima i hroničarima (npr. Maksimu Ispovedniku, Anastasiju Sinaitu, Filipu Sidetu, Georgiju Amartolosu) bio savremenik i direktni slušalac apostola Jovana, što Eusebije u svojoj ‘Historiji' osporava citirajući samog Papija; Papije je predanje najverovatnije primio od kćeri-proročica đakona Filipa Evanđelista. Postradao je mučenički oko 150. godine.

Kodrat (Kodratos, Quadratus). – Po Jeronimovom tvrđenju bio je apostolski učenik. Imao je dar proroštva. Oko 125. godine u Atini (gde je bio episkop) predao je caru Hadrijanu svoju 'Apologiju', zauzevši se tako kod rimskih vlasti za pravnu zaštitu hrišćanstva i pokazavši neosnovanost pakosnih optužbi da je hrišćanstvo 'bezbožnički' kult, zato što ne poštuje rimske državne bogove.

Hegesip (Hgsippos). – Najraniji hrišćanski historik iz jevrejstva, rođen početkom II stoleća. Autor je dela 'Sećanja' (u pet knjiga), koje je samo u fragmentima sačuvano. Posle 155. godine boravio je duže vremena u Rimu, vodivši sa tamošnjim sveštenicima razgovore u kojima su razmatrane dogmatske teme; historik Eusebije je se obilato koristio njegovim spisima.

Herma (Herms, Ermas). – Harismatik u Crkvi Rima, brat rimskog episkopa Pija (140.-150. g.), nekadašnji rob, sredinom II stoleća sastavio je vizionarsku knjigu 'Pastir' (Poimn), koja se sastoji iz tri dela: pet 'Viđenja', dvanaest 'Zapovesti' i deset 'Priča'. Knjiga je sastavljena na grčkom jeziku (jer u Rimu su hrišćani prvih stoleća govorili grčki), no u sebi ima dosta latinizma.

Agripa Kastor (Agrippa Kastoros, II stoleće). – Opovrgavao je aleksandrijskog heresijarha Basilida (koji je izmislio proroke Barkabu, Barkofa i druge), pokazujući brojne laži u njegovom učenju i njegovom kultu boga Abraksasa..

Ariston (AristMn) iz Pele. – Autor je nesačuvanog apologetskog dela 'Razgovor između Jasona i Papiska', u kome hrišćanin Jason aleksandrijskom Jevrejinu Papisku dokazuje da su starozavetni proroci svedočili o Hristu i Njegovom Božanstvu. Kels ga je napadao zbog njegovog alegorijskog tumačenja starozavetnih pisanija. Godine 132. napisao je i delo o ustanku Bar-Kohbe. 'Pashalna hronika' iz VII stoleća govori da je Ariston navodno bio autor i neke apologije upućene imperatoru Hadrijanu.

Aristid (Aristeids). – Ovaj helenski besednik i hišćanski apologeta, sa nadimkom 'Filosof iz Atene', delovao je sredinom II stoleća. Svoj najpoznatiji sastav 'Apologija hrišćanstva' namenio je imperatoru Antoniju Piju (138.-161. g.) ili možda imperatoru Hadrijanu (117.-138. g.); u njemu daje i sliku hrišćanskog života. Iznosi da u sveobuhvatnom i Višnjem Bogu nema razlike između muškog i ženskog počela. Aristid smatra da su Jevreji dostojni poštovanja zbog svoga savršenijeg poimanja Božije prirode, nego što je to slučaj sa grčkom mišlju; no prebacuje im da nose nedostatak koji se ogleda u tome što više pažnje posvećuju spoljašnjim obredima, obrezanju, svetkovinama, nego istinskom predanom bogoštovanju.

Justin Martir (Justinus Martyr), zvan i Filosof. – Rođen je početkom II stoleća u samarijskom gradu Sihemu (kasnije: Flavia Neapolis). Kao preobraćeni Platonov sledbenik, u svoje izlaganje hrišćanske vere uključuje dosta grčku filosofiju. Ipak smatrao je da su Grci svoje najbolje ideje iz spisa starojevrejskog porekla. Hrišćanima smatra sve one koji su živeli u saglasnosti sa Logosom. Mučenički je postradao u Rimu oko 165. godine. Pripisuju mu se sledeća dela: LŇgoj prŐj `EllÁnaj, LŇgoj parainštikoj, PerĆ monarc…aj, PerĆ ˘nastŁsewj. Ne podležu autorskoj sumnji tri njegova dela: Apologia I, Apologia II, i Dialogus cum Tryphono Judaeo.

Sekst (Sextos, Sextus). – Tvorac je zbornika etičko-asketskih sentencija poznatog kao 'Sekstove izreke', verovatno nastalog na grčkom jeziku u II stoleću; dela su na raznim jezicima čitali hrišćani različitih grana. Latinski Rufinov prevod (u kojem ovaj prevodilac rimskog pontifa Siksta II pogrešno predstavlja kao autora ovog dela), pojavio je se krajem IV stoleća. Kod Nag Hammadija nađeni su i fragmenti ovog dela u koptskom prevodu. Različiti rukopisi 'Sekstovih izreka' daju materijal u različitom poretku i različitom obimu: Rufinov prevod sadrži 451 izreka a puni grčki tekst (sačuvan u Patmoski iz X stoleća i Vatikanski kodeks iz XIV stoleća) 610 izreka. Inače Origen Seksta naziva vernim i mudrim (hrišćanskim) mužem, na koga se često poziva, a Rufinov oponent Jeronim ga predstavlja pitagorejcem koji je živeo u vreme imperatora Severa. Po naslovu je poznato i Sekstovo delo 'O vaskrsenju'.

Silvan (Siloyanos). – Hristocentrične 'Silvanove pouke' nađene na koptskom jeziku kod Nag Hammadija lažno se predstavljaju kao delo Pavlovog satrudnika Silvana. Pseudo-Silvan je živeo negde između sredine II i sredine III stoleća. Delo predstavlja izraz asketske etike, što se da uočiti na samom početku rasprave: »Odstranite detinjastost iz života, i skupite snagu uma i duše, pojačajte svoju borbu protiv svih ludosti ljubavnih strasti i običnog zla, i ljubavi za hvalom, i naklonosti prema svađi, i protiv mrske ljubomore i gneva, i besa, i žudnje za pohlepom. Čuvajte svoje tabore, oružja i koplja. Naoružajte sebe i sve vojnike, koji su reči, i zapovednike, koji su saveti, i um svoj kao vodeće načelo.« (NHK, VII, 84-85)

Tatijan (Tatianos, oko 120.-180. g.). – Poreklom je iz Sirije. Najpre je u Rimu bio učenik Justina Filosofa, o čemu svedoči i u svojoj apologetskoj 'Besedi protiv Helenâ' – Lógos prós Héllnas (koja ni jednom ne pominje Hristovo ime) napisanoj izvan Rima u vreme Antonija Pija. U svome apologetskom traktatu nastoji da dokaže drevnost hrišćanske religije i prednost hrišćanske nauke nad helenskim zabludama i sujeverjima, kao i nad njihovim filosofskim školama. Kasnije je, po povratku u Siriju potpao pod uticaj tamošnjeg bujajućeg gnosticizma. Odstupivši od Crkve načinio je, posle Justinove smrti, sopstveno učilište (didaskaleíon); njegova doktrina postala je poznata kao enkratizam. Objavio je Diatessáron, po izvodima objedinjeno četveroevanđelje. Nisu mu sačuvana dela 'O savršenstvu', 'O životinjama', 'O demonima', 'O problemima' ...

Rodon (RodMn). – Bio je rodom iz Azije. Delovao je u drugoj polovini II stoleća. U Rimu je učio kod Tatijana. Napisao je mnoge knjige (pored ostalog i 'Tumačenje Šestodneva'), no ni jedna nije sačuvana. Zajedno sa drugima ustao je protiv Markionovog viđenja vere u kojem su postojala dva suprostavljena načela..

Miltiad (Miltiads). – Hrišćanski apologeta II stoleća koji je pisao protiv montanista. Svoju 'Apologiju' uputio je Marku Aureliju. Sastavio je i knjigu 'Protiv Helena' i 'Protiv Jevreja', no one, kao i ostale, nisu sačuvane, ...

Bardesian (Bardsians, Bardesanes, Bar-Daisan). – Rodio je se u plemićkoj porodici, u Mesopotamiji, u Edesi (gde je živeo i kralj Avgar) oko 154. godine. Najpre je bio sledbenik Valentina, kasnije njegov oponent; na kraju je ustanovio vlastitu sledbu. Bio je veliki poetski talenat; iskazao je se i u duhovnim debatama. Napisao je mnoga dela protiv svih heresa koje su iznicale u to vreme. Najznačajnije njegovo ostvarenje je knjiga 'O sudbini' (De fato), koja je adresirana Marku Antoninu, a koja počinje raspravom o problemu zla. Sastavljena je u obliku znatiželjnikovih pitanja i Bardesanovih odgovora. Mnoge Bardesianove spise o gonjenjima hrišćana njegovi sledbenici su preveli sa sirijskog jezika na grčki. I sam Bardesian je govorio oba jezika. Pored 'Starog' i 'Novog Zaveta' koristio je i druge knjige.

Hermija (Hermeias) Filosof. – Najverovatnije je živeo i delovao u II stoleću. Sačuvano je njegovo delo neznatnog obima 'Ismejavanje neznabožačkih filosofa' (Diasyrmós tMn éksM philosóphMn), koje počinje citirajući apostola Pavla da je mudrost ovoga sveta ludost pred Bogom.

Teofil (Theophilos). – Ovaj hrišćanski trinitarni apologeta je živeo u drugoj polovini II stoleća. Bio je episkop u Antiohiji (Mesopotamija), šesti po redu. Oko 180. godine napisao je delo 'Za Autolika' u 3 knjige, u kojoj svome adresantu, obrazovanom neznabošcu, ukazuje da je nevidljivog Boga poznati preko Njegovog delovanja i Njegovog proviđenja, te da je besmisleno verovati u razne bogove. Ukazuje na protivrečnosti helenskih poeta i mislioca, te iznosi da su Heleni iskvarili učenje Judejaca. Ukoliko bi uzeli da je veliki Pitagora bio semitskog porekla, to bi se i relativno moglo prihvatiti kao tačno, ... Napisao je i dela: 'Protiv herese Hermogena', 'Reč protiv Markiona'. 'Tumačenje Evanđelja', 'Tumačenje Solomonovih izreka', 'O povesti', ...

Meliton (MelitMnos). – Ovaj episkop Sarda je poznat po apologiji koju je napisao u zaštiti hrišćanske vere i poslao je imperatoru Veru (161.-169.). Poznata je i njegova 'Homilija o Stradanju Hristovom'; na gruzijskom imamo njegov rukopis 'O duši i telu i stradanjima Hristovim'. Napisao je i sledeća dela (uglavnom nesačuvana): 'O Pashi' (u dve knjige, oko 165. g.), 'O načinu života', 'O prorocima', 'O Crkvi', 'O danu Gospodnjem', 'O čovekovoj veri', 'O stvaranju', 'O poslušnosti', 'O duši i telu', 'O krštenju', 'O istini', 'O veri', 'Proroštva o Hristu', 'O gostoprimstvu', 'Ključ', 'O Đavolu', 'O Jovanovom Otkrivenju', 'O telesnosti Božijoj, 'Molba Antoninu', 'O Stradanju', ... Umro je oko 195. godine.

Apolinarije (Apolinarios) Klaudije. – Bio je prejemnik episkopa Papija i Aberkija u Hierapolu. Svoju 'Apologiju' uputio je imperatoru Marku Avreliju (161.-180.g.). Napisao je i sledeća (takođe nesačuvana) dela: 'Helenima' (u pet knjiga), 'Judejcima' (u dve knjige), 'O istini' (u dve knjige). Pisao je i protiv Montanovog učenja koje je u njegovoj Frigiji hvatalo sve više korena, razobličavao njihove lažne proroke ... Sačuvani su samo fragmenti njegovog dela 'O Pashi'.

Nepot (NepMt) Egipatski (kraj II i početak III stoleća). – Ovaj revnosni egipatski sveštenik, episkop Arsenoje u Trajumi, a bazi 'Otkrivenja po Jovanu', kao hilijasta, napisao je (izgubljenu) knjigu Confutatio Allegoristarum, u kojoj govori o ustanovljenju Hristovog Kraljevstva na Zemlji. Protiv te Nepotove knjige kroz svoj spis 'O zavetima', ustao je slepo Dionisije Aleksandrijski. Nepotova eshatologija je u Egiptu bila široko prihvaćena. Nepot je sačinio mnoge duhovne pesme.

Klement (Titus Flavius Clemens Alexandrinus; Klms) Aleksandrijski. – Klement, Po Jeronimu omnium eruditissimus – jedan od najačih hrišćanskih bogoslova, rodom, verovatno, iz Atene, živeo je otprilike 150.-217. g. Tražio je istinsku reč kod najistaknutijih hrišćanskih učitelja svoga vremena. Stigavši na svojim putovanjima i u veliku Aleksandriju, i potpavši pod uticaj učenog Pantena, postao je saradnik katehetske škole, a kasnije, oko 190. g. nasledio je Pantena kao upravitelj Škole. Moralist i presbiter Clementus Alexandrus je dosta respektovao i poznavao izvrsno i grčku filosofiju svoga i prethodnih vremena. Izuzetnu vrednost, u tom reflektivnom pogledu, nosi njegovo delo 'Šarenice' – StrMmateis – 'Stromate' (grč.: to strMma = 'ćilim', 'pokrivalo'). Poznata su i njegova dela 'Pedagog' (PaidagMgos), 'Opomena' (Protreptikos), te 'Koji bogataš može biti spasen' i 'Plan tumačenja Pisma'. U vreme gonjenja pod Septimijem Severom, bio je prisiljen da 201. napusti svoje predavačko mesto u Aleksandriji i da se skloni u Palestinu, a kasnije i u Kapadokiju, gde je i umro.

Irinej (Eirenaios, Irenaeus) Lugdunumski (Lionski). – Rođen je oko 150 godine negde u Maloj Aziji a umro oko 202. godine. U ranoj mladosti je imao prilike da sluša episkopa Polikarpa Smirnskog, no to ne znači da je on tada bio Polikarpov posvećen učenik i da je zabeležio i preneo izvorno Polikarpovo učenje. Proučavao je helensku filosofiju i literaturu. U Lugdunumu (Lionu) u Galiji episkop je od 178. godine. U svojoj knjizi 'Izlaganja i opovrgavanje lažnog gnosisa' (u grčkom samo u fragmentima sačuvanoj), poznatijoj pod svojim starim latinskim prevodom naslovljenim kao Adversus haereses, ustaje sistematski protiv kvazignostičke 'prosvećene vere', protiv čudovišne smeše hrišćanske, helenske i orijentalne misli i spekulacije. U svom drugom značajnijem delu 'Dokaz apostolske propovedi' (imamo ga u jermenskom prevodu), protivnik par excellence gnosticizma – Irinej Lionski, pokazuje istinitost Evanđelja na osnovu 'Starog zaveta'. Irinej govori i o najavljenom Antihristu i njegovom tiranskom carstvu, pa tako pronicljivo pokazuje da u velikom samarijskom volšebniku Simonu Gataru imamo nagoveštaj izlaska velikog Obmanjivača sveta.

Tertulijan (Quintus Septimius Florens Tertullianus, otprilike: 160.-230. g.). – Ovaj najplodniji hrišćanski spisatelj latinske književnosti u ranijem dobu poapostolskog hrišćanstva rođen je u Kartagini. Najpre je živeo i radio u Rimu kao advokat. Pošto je prihvatio Hristovu reč, vratio je se u svoje rodno mesto razvivši veliku spisateljsko-duhovnu i besedničku aktivnost u službi svoje Crkve. Jeronim u 'Znamenitim muževima' iznosi da se Tertulijan smatra glavnim latinskim autorom posle Viktora i Apolonija: »Tertullianus presbyter, nunc demum primus post Victorem et Appollonium Latinorum ponitur, provinciae Africae, civitatis Carthaginiensis, patre Centurione Proconsulari.« (53, 1). Kasnije, oko 207. godine, pristupio je sledbi montanista. Sačuvana su brojna Tertulijanova dela: Apologeticum, Ad nationes, De carne Christi, De praescriptione haereticorum, Adversus Hermogenem, Adversus Marcionem, Adversus Valentinianos, Adversus Praxean, De baptismo, Ad martyres, De oratione, De poenitentia, De resurectione carnis, De testimonio animae, De spectaculis, De patientia, De cultu feminarum, Ad uxorem, De pallio, De anima, De corona, Scorpiace, De idololatria, Ad Scapulam, De fuga in persecutione, De virginibus velandis, De monogamia, De ieiunio adversus psychicos, De exhortatione castitatis, De pudicitia, ...

Hipolit (Hippolytos) Rimski. – Rođen je oko 170. godine. Bio je učenik Irineja Lionskog. Delovao je u Rimu kao obrazovani sveštenik, presbiter. Kritikovao je i samog tamošnjeg episkopa Kalista (217.-222. g.) zbog njegovog naginjanja sabelijanizmu i popustljivosti prema teškim prestupnicima hrišćanske etike. Branio je tadašnje hrišćanstvo i od razjarene rimske vlasti, i od krivovernika, i od mnogobožaca. Bio je izabran i za episkopa Crkve u Rimu (kao prvi rimski paralelni episkop). Mučenički, u iznanstvu na Sardiniji, završio je zemaljski život. Avgusta 236./7. g. telo mu je sahranjeno u rimsko groblje Via Triburina. U eksegezi je primenjivao tipološki i alegorijski metod. Napisao je mnogobrojna dela na grčkom jeziku; priličan broj njih je izgubljen, dok su neka sačuvana u starim prevodima. Godine 1551. u groblju Verano u Rimu otkrivena je Hipolitova statua, na čijem postolju su ispisana skoro sva najvažnija dela ovog heresiologa. Tako od Hipolita imamo sačuvana sledeća dela, što celovita što u fragmentima: kompilaciju 'Pobijanje svih heresa' (Refutatio omnium haeresium - Elegchos) u 10. knjiga (gde je prva knjiga, koja je i najpre bila poznata, nazvana Philosophumena – IX, 8, 2), 'Apostolsko Predanje', 'Protiv Noeta', 'O Pashi', 'O Hristu i Antihristu', 'O suštini svega', 'O vaskrsenju', 'Tumačenje proroka Danila', 'Tumačenje Pesme nad pesmama', 'Tumačenje Šestodneva', 'Hronika', 'O harismama', ...

Minukije Feliks (Marcus Minucius Felix, kraj II ili početak III stoleća). – Rimski advokat, koji je tek u poznijim godinama prešao u hrišćanstvo. Njegovo delo 'Oktavije' (Octavius), koje je možda najstariji sačuvani hrišćanski spis na latinskom jeziku, pisano u duhu Senekinog etičkog moneteizma i Kikeronovog traktata 'O prirodi bogova', ima za cilj da odbrani hrišćanstvo od nepravičnih optužbi; u njemu dijalog vode hrišćanin Oktavije i neznabožački filosof Kekilije (koji uglavnom izlaže antihrišćanske opadačke stavove rimskog stoičkog retora Marka Kornelija Frontona, konsula iz 143. g.), koji na kraju priznaje svoj poraz. Ovaj izuzetno vredan spis izražava opskurna i iskrivljena rimska viđenja hrišćanstva iz druge polovine II stoleća. Jeronim ukazuje da se Minukiju pripisivalo i delo 'O sudbini ili Protiv matematičara' ('O znamenitim muževima', pogl. 58).

Julije Afrikan (Sextus Iulius Africanus). – Ovaj otac hrišćanske hronografije rođen je u Severnoj Africi sredinom II stoleća, a živeo je u Palestini. Bio je rimski oficir, a u hrišćanstvo se utvrđuje tek u poznijem životnom dobu. Poznaje grčki, latinski i hebrejski jezik. Autor je dela 'Vez' (KestMn), u kojoj razmatra različite teme: vojnu veštinu, medicinu, poljodelstvo, magiju, te prve hrišćanske hronike sveta (u pet knjiga), koja je samo u fragmentima sačuvana. Poznata su i njegova Pisma 'Aristidu' i 'Origenu', te 'Događaji, proizišli u Persiji u vreme utelovljenja Gospoda našega Isusa Hrista'. Pripisuje mu se i martirija 'Mučeništvo svete Simforose i njenih sedam sinova'. Eusebije navodi da je ovaj spis deo Afrikanove 'Hronografije'.

Origen (Adamantius Origenes). – Jedan je od najučenijih bogoslova i filosofa, rodom iz Aleksandrije, koji je živeo otprilike 185.-254. g. Postavši 'nepodoban' u očima aleksandrijskog episkopa sklonio je se 230. g. u Kajsareju Palestinsku, gde je osnovao katehetsku školu po uzoru na onu u Aleksandriji, a u Tiru je umro od posledica mučenja. Autor je velikog broja eksegetskih, dogmatskih, disciplinarnih, apologetskih i didaktičkih spisa, od čega je tek delić njih sačuvan u latinskim prevodima. Institucionalizovana Crkva, po inicijativi imperatora Justinijana, osudila je Origenovo učenje na Petom Vaseljenskom Saboru (553. g.), takođe i u prvom pravilu Šestog Vaseljenskog Sabora (680. g.), no to nije bitno umanjilo uticaj njegove misli. Origen je inače učio o preegzistenciji i reinkarnaciji duše, te o spasenju svih, pa i demona. Od njega imamo sačuvana dela: 'Počela' (De principiis – Peri archMn), 'Protiv Kelsa' (Contra Celsum), 'Tumačenje Mateja' (Commentarim in evangelium Matthaei), 'Tumačenje Jovana' (Commentarii inevangelium Ioannis), te veći broj različitih homilija ...

Porfirije – Malh (Porphyrius, oko 232.-304. g. ne.). – Ovaj sirijski asketski učitelj i helenski filosof iz rimske škole neoplatonizma, Plotinov učenik i Jamblihov učitelj, rodom je iz Tira. Kroz svoj aticistički školovan jezik sačuvao je dosta starog gradiva. Njegov literalni opus (77 traktata) obuhvatao je filosofiju religije, kritiku hrišćanstva (koju je na Siciliji napisao u 15 izgubljenih knjiga, samo fragmentarno sačuvanih kod oponenata), komentare uz Platona, Plotina, Aristotela (Isagoge), Teofrasta. Proučavajući drevnu historiju jevrejskog naroda ukazao je da takozvane ‘Mojsijeve knjige’ Mojsije zapavo nije napisao, čime je se pokazao kao bolji poznavalac duha i geneze sakralnog štiva od mnogih bogoslova Crkve. Dao je opis Plotinovog (Vita Plotini) i Pitagorinog života (Vita Pythagorae). Izuzetno značajan spis mu je De abstinentia, u kome govori protiv korišćenja životinja za ishranu, kao i spis De philosophia ex oraculis.

Dionisije (Dionysios, 246.-265. g.) Aleksandrijski. – Bio je bogoslovski odvažan Origenov učenik i arhiepiskop Aleksandrije. Tri godine je proveo u zatvoru, a stradao je pod gonjenjima imperatora Dekija i Valerijana. Atanasije Veliki ga je nazvao »učiteljem Vaseljenske Crkve«. Dionisijeva Pravila koja je ovaj izložio u jednom pismu iz 260. godine, upućenom episkopu Basilidu, na Šestom Vaseljenskom saboru priznata su kao kanonski referentna i obavezna za čitavu Crkvu. Većina Dionisijevih radova do nas su došla samo u odlomcima koje daju drugi spisatelji, kao npr. Eusebije koji u svojoj 'Historiji' navodi fragmente iz Dionisijeve knjige 'O zavetima'. Dionisije je sastavio i uputio i niz pisama ljudima u Crkvi i onima koje je smatrao da su zastranili na Hristovom Putu.
Antonije Veliki. – Ovaj Kopt, iz Komija (sela južno od Memfisa), učenik Pavla Tebejskog, rođen je 251. godine od hrišćanskih roditelja. Njegovo 'Žitije' napisao je njegov učenik Atanasije Veliki. Nakon smrti roditelja razdao je svoje imanje sirotinji i posvetio je se pustinjskom asketskom životu. Svakim danom predavao je se sve strožem podvižničkom tretmanu, hraneći se slično terapeutima, prahrišćanima Egipta: »Njegova hrana je bio hleb sa solju, voda piće, a vreme obedovanja zalazak sunca. Često bi se po dva ili više dana uzdržavao od uzimanja hrane. Može se reći da je u bdenju provodio cele noći, a da je uz molitvu susretao dan. Ako bi i odspavao, radilo se o minutima. Uglavnom je spavao na goloj zemlji, koja mu je služila kao postelja « (Sozomen: 'Historija Crkve', I, 13) Paralelno sa podvižničkim životom, iz njegovih ruku posao gotovo celog dana nije izlazio. Od bogotragalaca koji su mu dolazili u njegovu pustinjsku šatorsku nastambu, oko 305. godine Antonije organizuje zajednicu pustinjskih monaha u vidu lavre, sela. Umro je 356. godine, u 105. godini svoga života. Antonijeve 'Izreke' zapisane su od strane njegovih sledbenika iz monaštva. Pripisuje mu se i više poslanica. Na arapskom su sačuvana njegova dela '20 beseda svojim sinovima monasima', '20 Pisama', 'Pravila i uputstva', 'Pouke' i 'Beseda o pokajanju'. Antoniju se pripisuje i 'Ustav otšelničkog života'. U njemu, o primernim revniteljima, on iznosi: »Ne ugledaX se na one koXi su slabiXi od tebe, već na one koXi su bolji od tebe. Neka ti budu obrazac i primer oni koXi vole Boga od svega srca svog i svagda tvore dobra dela. Ne stidi se da ih pitaš za životni savet budući da su u vrlinama savršeni. UklanjaX se od ljudi sveta, koXi svetski misle i govore samo o zemnim stvarima.« (146-148)
Kiprijan (Thascius Caecilius Cyprianus, III stoleće) – Delovao je kao retor u afričkoj Kartagini. Tek u zrelijim godinama postao je sledbenik Hristovog Imena, i brzo postao presbiter, a od 248./9. godine i episkop u rodnom gradu. U svome opusu ugledao je se na Tertulijana. Prilikom gonjenja hrišćana pod carem Valerijanom umro je mučeničkom smrću: odsečena mu je glava. Pisac je brojnih latinskih traktata i pisama.

Novatijan (Novatianus, oko 210.-280. g.). – Kao rimski teolog napisao je na latinskom dela De cibis Iudaicis – traktat protiv judejskih zabrana jela, te De trinitate – traktat o Trojstvu (oko 257. g.), sastavljen pod uticajem Irinejeve i Tertulijanove misli. Tražio je da se prema lapsima, hrišćanima koji su se pod pritiskom i progonima od strane državnih vlasti odrekli vere, primeni strožiji disciplinski tretman kod njihovog vraćanja u krilo Crkve. Istupivši iz latinske Crkve Novatijan je osnovao nove crkve u severnoj Africi, Maloj Aziji i Španiji; novatijanski pokret je se održao sve do VI stoleća.

Arnobije (Arnobius, oko 300. g.) Stariji. – Ovaj hrišćanski latinski pisac rodom je iz Sike (Sicca) u severnoj Africi. Pre prihvatanja Hristovog imena bio je retor. Kao hrišćanin napisao je delo ‘Protiv neznabožaca’ (Adversus nationes) u ritmovanoj prozi, u sedam knjiga.

Viktorin (Victorinus, umro 304. g. ne.). – Delovao je kao episkop u Ptuju (rimski Poetovio). Prvi je biblijski ekseget koji je u pisanju koristio latinski jezik. Dao je tumačenje ‘Otkrivenja po Jovanu’. Sačuvano je i njegovo delo ‘Stvaranje Sveta’ (De fabrica mundi).

Laktantije (Lucius Caecilius Firmianus Lactantius, oko 250.-330. g.). – Ovaj učeni latinski crkveni pisac rodom iz severne Afrike, pre preobraćenja bio je predavač retorike u Nikomediji. Kasnije je u Trijeru bio vaspitač Krispa, sina imperatora Konstantina Velikog. Napisao je dela ‘Božanske uredbe’ (Divinae institutiones), protiv neznabožaca u sedam knjiga, ‘O Božijem gnevu’, ‘O Božijem stvorenju’, ... Pripisuje mu se i delo ‘O smrti progonilaca’.

Metodije (Methodios). – Za ovog helenskog hrišćanskog spisatelja zna se da je umro 311. godine. Bio je episkop u Olimpu u Likiji. Od njegovih brojnih spisa samo vrlo neznatan broj njih je sačuvan. Tu je ponajprije delo Sympósion h perí hagneías, koje se završava himnom u Hristovu čast, i koje je svojevrsna imitacija Platonove ‘Gozbe’. Zatim ‘O slobodi volje’, ‘Beseda na Psalme’, ‘Predavanje o Vaskrsenju’, ...

Evstatije (Eustathios) – Rodom je iz Sideta u Pamfiliji. Najpre je bio episkom u sirijskoj Beriji (Beroae Syriae), a potom je iz Antiohije upravljao crkvom. U vreme imperatora Konstantina bio je poslan u Trakiju, u Trajanopolis. Kroz knjige i poslanice dosta je pisao protiv arijevih sledbenika. Bio je i Origenov oponent.

Eusebije (Eysebios) Kajsarejski (ho ts Kaisareias) – Pamfil (ho Pamphioy). – Najznačajniji je crkveni historik. Rođen je u Kajsareji Palestinskoj (Primorskoj) oko 265 godine, gde je i stekao vrsno helensko i hrišćansko obrazovanje. Za episkopa Kajsareje biva izabran negde posle Milanskog edikta 313. godine. Radio je na obogaćenju znamenite Kajsarejske biblioteke koju je osnovao još Origen, i iz koje je crpeo građu za svoja apologetska i historijska dela. Bio je blizak caru Konstantinu (i o njemu je sastavio panegirik Vita Constantini), čemu je doprinosila njegova učenost i diplomatska sposobnost. Pored nekoliko izuzetno vrednih i značajnih dela, kao što su ‘Hronika’ (CronikŁ – CronikoĆ kanŇnej kaĆ ™pitomľ pantodapÁj ’stor…aj `Ell»nwn te kaĆ barbŁrwn; Chronicon), ‘Evanđelska priprema’ (EŮaggelik» proparaskeu»; Praeparatio evangelica) i ‘Evanđelsko dokazivanje’ (EŮaggelikaĆ ˘pode…xeij; Demonstratio evangelica), ‘Onomastikon’ (TopikŁ – PerĆ tîn topikîn ŃnomŁtwn tîn ™n tÁi qe…ai grafÍ; Onomasticon), ‘O palestinskim mučenicima’ (Per… tîn ™n PalaistinÇ marturhsŁntwn), ‘Evanđelska teofanija’ (EŮaggelik» qeofŁneia), Eusebije je napisao i ‘Historiju Crkve’ (‘Ekklhsiastikľ ’stor…a; Historia ecclestiastica) u deset knjiga. Ovo delo tretira prva tri stoleća razvoja hrišćanstva (do 424. godine – do Konstantinove pobede nad Likinijem). Ne treba očekivati da Eusebije u svojoj ‘Historiji’ daje kompletnu sliku pojave i širenja hrišćanstva, no ona ima izuzetan značaj po bogastvu fakata i dokumenata iz prve ruke, koje je on sakupio i složio u jednu zbirku.

Makarije (Makarios) Egipatski (oko 300-390. g. ne.) – Rođen je u Gornjem Egiptu, a monaški život je započeo u svojoj tridesetoj godini, stupivši u monaško naselje osnovano od podvižnika Amona, u Skitskoj pustinji, nedaleko od Nitrijskih Gora. Za sveštenika je rukopoložen oko 340. g. Po Genadiju Marseljskom čudotvorac Makarije Egipatski napisao je jedno pismo mladim monasima ('Pismo sinovima Božijim'), u kojem ukazuje da Svevišnjem savršeno može služiti samo onaj koji poznaje sebe, koji dobrovoljno podnosi svaki trud i nevolje, te se hrabro bori sa ljudskim žudnjama ('O znamenitim muževima', 10). Inače, Makariju se pripisuje autorstvo velikog broja moralno-asketskih spisa: najpoznatija je njegova zbirka 'Pedeset duhovnih homilija'. Pod Makarijevim imenom se pojavljuju i 'Sedam asketskih traktata' (PG, XXXIV, 821-968).

Efrem (Ephraim, Ephraem) Sirijski. – Ovaj najznamenitiji sirijski bogoslov rođen je 306. godine od roditelja hrišćana, a odrastao je u biblijskoj školi (gde se živelo u opštežiću) pod uticajem Nizibijskog episkopa Jakova, koji ga je potom i rukopoložio za đakona. I sam je postao predavač u Nizibijskoj školi. Posle poraza grčko-rimske vojske od Persijanaca (363. g.), i ustupljivanja Nizibije od strane cara Jovinijana Sasanidima, Efrem je sa brojnim hrišćanima prešao u sirijsku Edesu. U Persijskoj školi Edese revnosni đakon Efrem je napisao većinu svojih bogoslovskih i pesničkih dela. Putovao je i do Egipta i obilazio tamošnje velike monaške centre. Pomažući drugim nevoljnicima, za vreme epidemije kuge u Edesi i sam je se zarazio i preminuo 373. godine. Napisao je na sirijskom jeziku veći broj dela, od kojih dobar deo njih ima metričku formu: ‘Himne o veri’, ‘Himne na rođenje Gospodnje’, ‘Himne o devičanstvu’, ‘Himne protiv heresa’, ‘Tumačenje Evanđeljâ’, ... Pisao je i protiv crkvenih odstupnika i oponenata: ‘Protiv Markiona, Manija i Bardesiana’, ‘Protiv Julijana Apostate’, ‘Protiv arijanaca’. Neki spisu su mu eshatološkog profila: ‘O Drugom Hristovom Dolasku’, ‘O Strašnom Sudu’, ‘O vaskrsenju mrtvih’. Neka dela su mu sačuvana samo u grčkom prevodu.

Apolinarije (Apollinarios, ili Apollinaris) Mlađi (oko 310.-390. g.). – Ovaj učitelj retorike, rodom iz Laodikeje u Siriji, u svom rodnom mestu oko 360. godine bio je episkop. Stekao je helensko filosofsko obrazovanje. Drugi Vaseljenski sabor iz 381. g. osudio je njegovu hristologiju, odnosno anatemisao je njegove sledbenike. Apolinarije je inače učio da je Isus Hrist utelovljenjem primio ljudsko telo i ljudsku dušu, ali ne i ljudski duh, ljudski um (čije mesto u Isusu je zauzeo Bog Logos), odnosno da se kao Bog samo utelovio ali ne i sasvim očovečio; Apolinarije tako nije prihvatao dve prirode u Hristu: »Nije jedan Sin dve prirode, nego je jedna priroda Boga Logosa utelovljena«. Apolinarije Mlađi je pisao na spretnom grčkom jeziku; najveći deo njegovih spisa i komentara su uništeni; sačuvani su neki fragmenti i jedan prepev 150 psalama u heksametrima. Neki spisi su mu sačuvani pod tuđim imenima: 'Detaljno ispovedanje vere', 'O ovaploćenju Logosa', 'Da je jedan Hristos', 'Ispovedanje vere caru Jovijanu', 'O veri i utelovljenju', ... Pisao je čak i protiv cara Julijana Apostate i neoplatoničara Porfirija ('Protiv Porfirija i cara Julijana'), žestokih kritičara hrišćanstva.

Julijan Imperator (Flavius Claudius Iulianus, 331.-363. g. ne.) – Ovaj rimski car (vl. 361-363. g. ne.) neuglednog izleda, koji je poginuo u ratu protiv Persijanaca verujući da je u njemu duša Aleksandra Makedonskog, poklonik degradiranog kulta Hrista Mitre (u čiju čast je iskovao novac sa slikom žrtvenika i bika), iako je se više perom nego mačem i ognjem borio protiv paganizirajućeg hrišćanstva, od strane njega je nazvan Apostata – Otpadnik, dok je on sam hrišćane, koji su napustili religiju svojih predaka, smatrao 'otpadnicima'. U Konstantinopolu, Nikomediji i Ateni je stekao hrišćansko i helensko obrazovanje. Bio je postavljen i za čitača pri hramu u Nikomediji. No filosof Maksim Efeški, koga je kasnije car Valent pogubio zbog bavljenja vraddžbinama) raspalio je u mladome Julijanu želju za vlašću. Izgleda da je potajno je nastojao da dokrajči vladavinu arijanskog cara Konstatija koji je gospodario na Istoku, mada on to u svojim spisateljskim izlaganjima ne priznaje. Opredelivši se jasno za solarno mnogoboštvo, smatrao je da će probijajuće hrišćanstvo biti zaustavljeno i pobeđeno time što će hrišćanima zabraniti da uče helenske nauke, dijalektiku i retoriku. Pozivajući se na izvorne hrišćanske antimilitarističke i antijuridičke nazore, lišavao je hrišćane visokih položaja u vojsci, prosveti i sudstvu. Antiarijanske episkope je oslobodio i vratio im pod Konstatijem oduzetu imovinu. Kao vladar (koga je vojska proglasila za cara) odbacio je velelepne i zaslepljujuće ceremonije, živeo je i hranio se jednostavno, poštovao i brinuo se o filosofima. Julijan, čiju dugu bradu su žitelji sirijske Antiohije ismejavali, da bi ove žigosao u njihovoj neumerenosti i raskoši, napisao je protiv njih knjigu 'Bradomrzac' (MisopMgMn). U svome delu Kaísaras (zvano i ‘Gozba’ – Symposion) Julijan satirički kritikuje i neke rimske careve, svoje prethodnike. Njegovo delo ‘Protiv hrišćana’ (izvorno Katá GalilaíMn) delimično se ponajprije može rekonstruisati iz polemičkog dela ‘U odbranu hrišćanske vere’ od Kirila Jerusalimskog. Sačuvane su neke Julijanove poslanice (pored ostalog i encikličko pismo upućeno ‘Savetu i narodu grada Atene’), polemički spisi protiv kinika, ’Ka vrhovnom Suncu’, delo ‘Ka Majci bogova’, ...

Leon Veliki (Leo Magnus). – Ovaj znameniti crkveni učitelj bio je i pontif Rimske crkve (440.-461. g. ne.). Sačuvane su njegove brojne propovedi i pisma. U svojoj vlastoljubivosti nije hteo da prizna 28. kanon Halkedonskog sabora održanog 451. g., kojim je utvrđeno da crkva Novog Rima, Konstantinopola, ima jednake hirotonijske povlastice sa Rimskom crkvom.

Hilarije (Hilarius). – Ovaj bogoslov, prvi latinski himnopisac, rođen je početkom IV stoleća u Poitiersu, u galskoj provinciji Akvitaniji, gde će biti izabran i za episkopa. Došao je u sukob sa filoarijanskom politikom cara Konstantija II (337.-361. g.), koji ga je prognao u Malu Aziju; no to progonstvo nije značilo da mu se u rodnome gradu uzima episkopska stolica. Godinu dana pre dolaska cara Julijana na presto (361. g.), bilo mu je omogućeno da se preko Sirmiuma, Rima i Sardinije vrati u zavičaj. Umro je oko 367. godine. Pre progona napisao je delo 'Tumačenje Matejeva evanđelja'. U progontvu piše niz dela (odnosno veći deo njih): De Trinitate ('O Trojtvu', u 12 knjiga), De synodis, Liber ad Constantium, Liber contra Constantium, te znatan deo polemičkog spisa Opus historicum adversus Valentem et Ursacium. Iz perioda posle progonstva imamo polemički spis Contra Auxentium, Tractatus mysteriorum, te opsežne rasprave o psalmima (Tractatus super psalmos). Tumačenja 'Knjige o Jobu' i 'Pesme nad pesmama', koja je Jeronim poznavao, nisu mu sačuvana. Spisateljski stil mu drži umereni stav tradicionalnog tipologizma: između alegorijsko-simboličkog i strogog literalnog tumačenja i izlaganja Pisanija.

Nil (Neil) Ankirski. – Vodi poreklo iz bogate porodice. Uzdigao je se i do prefekta Konstantinopola. Po pristanku supruge, sa kojom je imao dvoje dece, napušta svetovni i činovnički život, i sa sinom Teodulom se nastanjuje na Sinaju, u jednoj pećini, hraneći se samo hlebom i divljim gorkim rastinjem. Episkop u Eluzu ga je sa sinom (koji je bio zarobljen od strane barbara iz Arabije, pa potom otkupljen) posvetio za sveštenika. Nil je preminuo 390 godine, nakon što je 60 godina proživeo u Sinajskoj pustinji. Sačuvana su brojna njegova pisma (koja su značajna za upoznavanje ondašnjeg monaškog režima pregalačkog življenja), ‘Slovo o molitvi’, ‘Podvižničko slovo’, ... Njegove asketske pouke nose snagu i izrazitu misaonu pronicljivost.

Epifanije Kiparski (Epiphanios). – Načitani bogoslov Epifanije rođen je u Palestini (u selu Visanduk kod Elefteropola) između 310. i 315. godine. U mladosti je bio monah u Egiptu, a potom je (oko 335. g.) u svom zavičaju upravljao monastirom koji je sam osnovao. U monaštvu je proveo punih 30 godina. Od 367. godine deluje kao metropolit u gradu Konstantiji (nekadašnja Salamina) na Kipru. Bio je vatreni pobornik Nikejskog ispovedanja vere, involuiran u mnoge bogoslovsko-dogmatske sporove. Stožer njegovog opusa je široko antiheretički i polemički nastrojen; čak i protiv istaknutog bogoslova i restitucioniste Origena dosta ostrašćeno nastupa. Takav naboj pokazuje prvo njegovo delo AgkyrMtos (‘Kotva’), a još više Panarion (‘Kutija lekarskih protivotrovâ’ ) ili ‘Protiv osamdeset heresa’. Ovo literalno impozantno delo nastalo je na molbu presbiterâ Akakija i Pavla iz Celesirije; pisano je od 375. do 377. godine. U njemu je Epifanije sabrao dosta toga iz prethodne polemičke literature (počev od Justina Filosofa, Irineja Lionskog i Hipolita Rimskog), Podeljeno je u 3 knjige ili u 7 svezaka, pri čemu prva knjiga ima 3 sveske, a ostale dve po 2 sveske. Epifanije se osvrće na 80 sledbe, prema broju naložnica u ‘Pesmi nad pesmama’ (6:8). Neke stvari navodi samo po čuvenju, i zbog toga Epifanija treba čitati sa potrebnom obazrivošću; no ipak daje i dosta referentnih i originalnih podataka. Najpre kritikuje 20 dohrišćanskih, helensko-barbarskih škola i sledbi, mešajući im često učenja, a zatim izlaže i kritikuje 60 hrišćanske herese, počev od zlokobnog Simona Vračara pa do masalijanizma. Svoj Panarion završava jednim sumarnim izlaganjem ‘prave’ vere. Učenje Panariona je sažeto izloženo u ‘Rekapitulaciji’ (Anacephalaeosis). Ona verovatno nije delo samog Epifanija. No dosta rano je nastalo, tako da ga Avgustin već 428. godine koristi u svom delu ‘O heresama’.

Didim (Dídymos) Slepi (oko 313.-393. g.). – Kao što mu i ime ukazuje, bogoslov i asketa Didim Aleksandrijski od ranog detinjstva postao je slep. Iako nije pohađao školu, znao je napamet biblijske knjige. Pokazivao je i videlačke sposobnosti. Paladije prenosi njegove reči: »'Kada sam jednoga dana razmišljao o životu nečastivog cara Julijana, meni je od tih pomisli bilo tako teško da ništa nisam stavio u usta do kasne večeri. I dok sam sedeo na klupi, zadremao sam i opazih u viđenju neke jahače kako jure na belim konjima i viču: Recite Didimu: danas u sedmi čas umro je Julijan! Ustani i jedi, i reci o ovome episkopu Atanasiju, kako bi i on znao! – I ja zabeležih', reče Didim, čas i dan, i sedmicu i mesec, i pokaza se kao tačno'.« ('Lavsaik', pogl. 4) Za svoje origenističke eshatološke i egzistencijalne stavove osuđen je na Petom Vaseljenskom saboru. Glavno delo mu je 'O Trojstvu', sačuvano u celini na grčkom; držeći se alegorijsko-mističnog metoda tumačenja sakralnih spisa sastavio je brojna eksegetska dela, pored ostalog osamnaest knjiga na 'Proroka Isaiju'. Njegovo delo 'O Svetome Duhu' sačuvano je samo u Jeronimovom latinskom prevodu. Dao je monumentalno 'Tumačenje Psaltira'.

Kiril (Kyrillos) Jerusalimski (oko 315.-386. g.). – Od Maksima Jerusalimskog rukopoložen je za za presbitera oko 343. godine. Godine 351. postaje episkop u Jerusalimu. Vodio je spor sa Akakijem Kajsarejskim oko metropolitskih prava nastojeći da Crkvu u Jerusalimu osamostali, i vrati joj stari položaj i značaj. Tri puta je bio proteran sa jerusalimske katedre. Bio je svedok i neuspele obnove Jerusalimskog Hrama od strane imperatora Julijana, smišljene kako bi se naudilo hrišćanima. Od Kirila Jerusalimskog ostale su sačuvane njegove ‘Kateheze’ (24 njih), ‘Pismo caru Konstatiju o pojavi svetlosnog Krsta na nebu iznad Jerusalima’, ‘Homilija o iscelenju u banji Betezdi’, ...

Firmik Materno (Iulius Firmicus Maternus, IV stoleće). – Ovaj latinski autor rodom je iz Sirakuze. Pre preobraćenja u hrišćanstvo bio je neoplatoničar. Autor je dela o astrologiji (Mathesis) i spisa ‘O zabludama u neznabožačkim religijama’ (De errore profanarum religionum), u kome donosi dragocene izveštaje za povest antiknog paganizma, čije kultove vidi i kao imitaciju hrišćanskih ustanova. Ovim delom pokazuje svoju versku netrpeljivost, jer poziva careve Konstantija i Konstansa da odstrane neznaboštvo. Kod Marena imamo degradaciju duha apologije: dok su bogoslovi hrišćanstva kao nepriznate i zabranjene religije upućivali imperatorima svoje apologije tražeći razumevanje i toleranciju vlasti prema njihovom kultu, dotle osioni bogoslovi hrišćanstva kao slobodne i povlašćene religije od imperatorâ traže da se jezikom sile obračunaju sa protivnicima njihove ‘ortodoksije’.

Gregorije Nazijanzin (Grgorias, oko 330.-390. g). – Gregorijev otac, kome je ovaj naročito bio privržen, bio je episkop u kapadokijskom Nazijanzu, gde je izabran za tu službu i pre Gregorijevog rođenja, i na tom nadgledničkom položaju ostao sve do svoje smrti 374. godine. Gregorije je se školovao u značajnim obrazovnim centrima onog vremena: najpre u Kajsareji Kapadokijskoj a potom u Kajsareji Palestinskoj i Ateni. Vrativši se u rodni Nazijanz oko 359. godine, za kratko je službovao kao javni besednik i učitelj. Tu je bio i kršten. Potom je se sa školskim prijateljem Basilijem predao monaško-kontemplativnom podvižničkom životu. Vrativši se na traženje svoga oca u Nazijanz, rukopoložen je od njega za sveštenika 362. godine. Posle kraćeg bekstva u Pont, vrativši se u Nazijanz, svome ostarelom ocu pomaže u upravljanju Crkvom. Posle njegove smrti, kao episkop, sa dosta narušenim zdravstvenim stanjem, nevoljno rukovodi Crkvom u Nazijanzu. U Konstantinopol odlazi 379. godine, gde je kao propovednik stekao veliki ugled i postao arhiepiskop. Na Drugom Vaseljenskom saboru u Konstantinopolu, posle smrti Meletija Antiohijskog, Gregorije je uzeo presedavanje, da bi zbog prebacivanja zbog ‘nezakonitog’ dolaska iz Sasima u Konstantinopol, podneo Saboru ostavku i napustrio Prestonicu; povukao je se na roditeljsko imanje u rodni Arijanz. Gregorije je napisao veliki broj poslanica, kao i dogmatskih, apologetskih, etičkih, prazničnih, pohvalnih i nadgrobnih beseda, izobličavajući hrabro u nekima od njih i imperatora Julijana Odstupnika (‘Protiv Julijana’, I i II). Iza Gregorija je ostalo i 408 Pesama, nastalih u poslednjim godinama njegovog života.

Basilije (Basileios, oko 330.-379. g.) Veliki. – Bogoslov, retor i monah Basilije Veliki (rodom iz Neokajsareje u Pontu, stariji brat Gregorija od Nise, rođen je od ćerke hrišćanskog mučenika. U Ateni je stekao veliko obrazovanje. Posle toga, oko 356. godine, biva kršten u Kajsareji od tamošnjeg episkopa Dijanija. I sam postaje (arhi)episkopom kapadokijske Kajsareje u jesen 370. godine. Napisao je brojna dela: dogmatska, eksegetska, asketska, liturgijska, epistolarna, homilijska, pedagoška, ... Njegova ‘Monaška pravila’ imala su veliku ulogu u organizaciji života hrišćanskog monaštva kroz stoleća.

Gregorije Niski (Grgorias ho Nysss, oko 335.-395. g.). – Rođen je u Neokajsareji; otac mu je bio retor. Od mladosti je proučavao Origenova dela i helensku filosofiju. Biva proizveden za čteca u crkvi, no potom se ženi, napušta crkvenu službu i postaje učitelj retorike. Vrativši se u službu Crkvi posle prekora Gregorija Bogoslova, postaje monah u monastiru na Pontu, koji je osnovao njegov brat Basilije. Od strane brata, koji je bio metropolit Kapadokije, izveden je iz monastira i hirotonisan za episkopa u gradiću Nisi, koji je se nalazio na putu od Kajsareje ka Ankiri. Kao episkopa progonilo ga je arijansko sveštenstvo. Uzeo je vidnog učešća na Drugom Vaseljenskom saboru u Konstantinopolu 381 godine. Najznačajnije dogmatsko-polemičko delo mu je ‘Protiv Evnomija’ u 13 knjiga, u kojoj pobija arijansko bogoslovlje. Protiv apolinarijevstva napisao je delo ‘Antiritikos’. Napisao je i ‘Reč o Svetome Duhu protiv makedonijevaca duhoboraca’, ‘Ablabiju da nisu tri Boga’, »Beseda protiv Arija i Sabelija’, ‘Helenima o opštim pojmovima’, ‘Evstatiju o Svetom Trojstvu’, ‘Razgovor sa Makrinom o duši i vaskrsenju’, ‘Protiv sudbine’, ‘O stvaranju čoveka’, ‘O devičanstvu’, ...

Ambrosije (Ambrosius, 337.-397. g). – Pre preobraćenja bio je visok rimski činovnik; godine 374. izabran je za episkopa u Mediolanu. Jedan je od utemeljivača kulta Bogorodice. Vodio je borbu sa arijancima. Iako ne pokazuje neku nadarenost i učenost, autor je mnogih dela, pored ostalih i etičkog spisa ‘O dužnostima klerika’ (De officiis ministrorum) u tri knjige, koji je kasnije imao velikog uticaja. Pisao je i komponovao liturgijske himne. Poznate su njegove posmrtne besede carevima Valentinijanu II i Teodosiju I.

Evagrije Pontijski (Eyagrios, oko 345.-399. g.). – Rođen je od oca horoepiskopa, a za đakona je rukopoložen od konstantinopolskog arhiepiskopa Gregorija Bogoslova. Posle opsesivnog i pogubnog vezivanja za jednu ženu u Konstantinopolu, nalazi snage da se izvuče iz te strasne omame i odlazi u Jerusalim. Tu pod uticajem Rufina i Melanije Starije prihvata monaški život i odlazi u Egipat. U Nitrijskoj pustinji se nastanjuje oko 383. godine, postavši učenik Makarija Aleksandrijskog. Ekstremno isposnički je živeo u kelijama i pustinji: hranio se uglavnom samo divljim rastinjem. Brz na peru i britak u umu, Evagrije je napisao brojna dela. Njegovo asketsko učenje najbolje izražava ‘Praktikos’, spis u 100 poglavlja. Tu je zatim nastavak ‘Praktikosa’ – ‘Gnostikos’ (u 50 pogl), ‘Gnostička poglavlja’, ‘O opovrženjima’, ‘Metričke izreke’, ...

Tit Bostrijski. – Živeo je u IV stoleću, u vreme Julijana i Jovijana (umro pre 378. g.). Bio je episkop u arabijskoj Bostri. Najznačajniji sačuvani spis (u sirijskom i arapskom prevodu, delimično na grčkom) mu je ‘Protiv manihejaca’ (u 4 knjige), u kojem citira originalne manihejske tekstove i pobija manihejstvo sa filosofske i teološke strane.

Optat (Optatus Milevitanus). – Bio je episkop u Milevi u Numidiji. Oko 330. g. ne. napisao je delo o raskolu Donatovih sledbenika koji je jako potresao Crkvu u Africi – De schismate Donatistarum. Opus je najpre imao šest knjiga, a potom mu je dadao i sedmu.

Rufin (Tyrannius Rufinus, otprilike 345.-410. g. ne.) – Ovaj latinski bogoslov i prevodilac rodom je iz Konkordije kod Akvileje. U Rimu je studirao zajedno sa Jeronimom (sa kojim je kasnije došao u sukob), da bi potom otišao u jedan monastir kod Akvileje. Pored ostalog, preveo je ‘Život pustinjskih otaca’ (historiju egipatskih monaha) i Origenova ‘Počela’, pritom izmenivši neka mesta kao tobožnje krivotvorine Origenovih oponenata. Pošto je preveo Eusebijevu ‘Historiju’, i sam je dao svoju crkvenu historiju, započevši je od smrti Teodosija Velikog. Taj opus Rufina Akvilejskog predstavlja u zapadnom hrišćanstvu najraniji produkt tog literalnog žanra.

Komodijan (Commodianus, IV stoleće). – Ovaj latinski bogoslov rodom je iz Gaze (ili Arla). Dva njegova najpoznatija apologetska dela su Carmen apologeticum i Instructiones; u ovom drugom spisu brani hrišćansku veru od judejaca i neznabožaca.

Jeronim (Hieronimus, oko 347.-420. g.). – Ovaj učeni latinski bogoslov poreklom je iz Stridona u Dalmaciji. Najpre je kod znamenitih učitelja (Aelius Donatus) u Rimu učio besedništvo. Odbacivši život u velegradu, predaje se u Svetoj Zemlji pustinjačkom življenju; izučava hebrejski jezik i usavršava se u grčkom. Godine 378 u sirijskoj Antiohiji biva zaređen za sveštenika. Rimski pontif Damas ga 382. g. poziva natrag u Rim, imenuje za svoga sekretara, i poveruje mu posao novog prevođenja Evanđelja s grčkog na latinski jezik. Kao veliki entuzijasta i poliglota Jeronim se baca i na prevod starozavetnih knjiga (i to s hebrejskog izvornika) na latinski jezik. Po dolasku novog pontifa, Sirikija, koji filologu Jeronimu nije bio naklonjen, ovaj odlazi u Antiohiju, potom u Aleksandriju, da bi se nastanio u Betlehemu (386. g.), i služio kao duhovni vođa tamošnjim monasima i monahinjama. Na prevodu korpusa starozavetnih knjiga radio je 15 godina, nastojeći smisao iznesenog da pogodi i verno prenese. Ostale knjige latinske Vulgate načinili su, preveli su drugi učenjaci. Držeći se alegorijskog pristupa sakralnom štivu, dao je i svoju eksegezu, svoje tumačenje mnogih starozavetnih knjiga. Pisao je dosta i o monaškom življenju. Sačuvana su nam 117. njegova pisma. Stil pisanja mu je inače dopadljiv i pažljiv. Sačinio je nastavak Eusebijeve 'Hronike', sa dopunama iz rimskih izvora (prevashodno iz Svetonija). Dao je i kratak pregled znamenitih ljudi koji su živeli posle Hrista, pre svega iz sfere Crkve i njenih frakcija (De viribus illustribus sive cathalogus de scriptoribus ecclesiasticis). Datu listu nadopunio je Genadije (Gennadios, V stoleće), presbiter u Masiliji. Brinuo je se oko brojnih izbjeglica koji su iz Rima, nakon provale Vandala 410. godine, pobegli u Svetu Zemlju.

Prudentije (Aurelius Prudentius Clemens, oko 348.-405. g.). – Najznačajniji je latinski hrišćanski antikni poeta. Sastavio je 14 pesama o stradanju pojedinih svetitelja, 10 pesama za pojedine delove dana (Cathemerinon liber), pesmu protiv Simaha (Symmachus); napisao je delo o poreklu greha upereno protiv Markionovog dualizma (Hamartigenia), davši u njemu i poetske opise Raja i Pakla, zatim alegorijsko delo o nadvladavanju neznabožačkih poroka pomoću hrišćanskih vrlina (Psychomachia), delo o Trojstvu (Apotheosis), heksametarska objašnjenja uz starozavetne i novozavetne slike (Dittochaeon).

Jovan Zlatousti. – Rođen je u Antiohiji oko 350. godine od rimskog oficira Sekunda i pobožne majke Antuse. Stekao je jako obrazovanje po školama Antiohije; filosofiju je učio kod filosofa Andragatija a retoriku kod helenskog besednika Livanija. U 18. godini života predao je se izučavanju hrišćanskog bogoslovlja, stupivši u Diodorovu antiohijsku monašku školu. Posle smrti majke (oko 371. g.) kao otšelnik provodi nekih 6 godina, i tada počinje njegova plodna spisateljska aktivnost. Vrativši se u Antiohiju, godine 386. od strane Flavijana biva rukopoložen za presbitera, te ovlašćen da propoveda po svim velikim hramovima u Gradu, koji je u to vreme brojao preko 200.000 žitelja. Od 386. do 397. godine Zlatousti je održao najveći broj svojih propovedi i egsegetski izložio najveći deo biblijskih spisa. Decembra 397. hirotonisan je u Carigradu za episkopa, a ubrzo potom je ustoličen i kao patrijarh Carigradske patrijaršije. U Carigradu je nastavio svoju dobrotvornu delatnost: otvarao je sirotišta, prihvatilišta za gladne, bolnice, ... U Prestonici je zaveo i nove oltaroslužbene običaje. Na saboru u predgrađu Halkedona (403. g.), sazvanom od strane carice Evdoksije, podignuto je 29 tačaka optužnice protiv 'nesnošljivog' moraliste Zlatoustog, i osuđen je da bude prognan u Bitiniju. Zemljotres u Carigradu i narodni revolt zaustavili su realizaciju ove odluke. Godine 404., peti dan po Pashi, pošto mu je prethodno od monarha bila zabranjena upotreba hramova, Zlatousti je konačno prognan u jermenijski Kukuz, a posle tri godine i u divlji crnomorski Pitiunt, da bi bio nedostupan posetama njegovih Antiohijaca. Njegov život je najbolje pokazao koliko spoj nebeske Crkve i svetske Države može biti poguban za ljude Duha Čestitosti. Preminuo je u mestu Komanu (14. septembra 407. g.), izustivši kao poslednje reči 'Slava Bogu za sve', što je bio njegov poznati slavoslov Presvetom Duhu. Za života, ovaj najplodniji istočni crkveni spisatelj, napisao je oko 2.000 beseda, 245 pisama, na desetine bogoslovskih i moralnih dela. Najznačajnije delo mu je verovatno spis 'O sveštenstvu' (u 6 knjiga). U spisu 'O devičanstvu' ističe prednost devstvenog života nad bračnim. Sastavio je i dva apologetska dela 'Protiv Judejaca i Helenâ da je Hristos Bog' i 'O svetom Babili i protiv Julijana i Helenâ'.

Teodor (TheodMros) Mopsuetijski (oko 350-428. g. ne.) – Kao i Jovan Zlatousti, i Teodor iz kilikijskog grada Mopsuestija bio je učenik Diodora Tarsijskog, koji je držao biblijsko učilište u jednom monastiru nedaleko od Antiohije. Uz Diodora je i sam prihvatio monaški način života i njegov eksegetski pristup Bibliji. Za episkopa Mopsuetijskog je izabran negde pre 400. godine. Dao je opširna tumačenja na starozavetna i novozavetna pisanija, no uglavnom tek neznatan deo tog opusa je sačuvan. Isti je slučaj i sa njegovim Pismima. Od njega imamo na sirijskom jeziku sačuvane 16 Kateheze. Sastavio je i spise (sačuvane u raznim odlomcima): 'O sveštenstvu', 'Protiv Apolinarija', 'Protiv Makedonijevaca', 'O Duhu Svetome',... U Crkvi Persije, gde je se nestorijanstvo dosta učvrstilo, Teodor Mopsuetijski je stekao veliki ugled i uticaj. Osuđen je na Petom Vaseljenskom saboru, koji se bavio nestorijanstvom i monofisitstvom.

Avrelije Avgustin (Aurelius Augustinus, 354.-430. g.). – Ovaj značajni latinski naturalistički bogoslov rodom je iz Tagaste u Numidiji. Pre nego što će 387. g. biti kršten od Ambrosija Milanskog, bio je odan manihejskoj doktrini. Kasnije piše više dela protiv manihejstva. Po preobraćenju deluje u Milanu najpre kao učitelj retorike, a potom i kao sveštenik, episkop u numidijskom Hiponu od 398. godine. Ostavio je na stotine dela; samo propovedi oko 500. Najpoznatiji spisi su mu ‘O hrišćanskom učenju’ (De doctrina christiana), autobiografske ‘Ispovesti’ (Confessiones), ‘Trojstvo (De trinitate), ‘O Božijoj državi’ (De civitate dei), ... U njegovom opusu oseća se uticaj neoplatonizma. On inače poistovećuje Božiju suštinu sa Božijom energijom. Avgustin je stekao mnogo učenika, koji su razrađivali i prenosili dalje njegovo učenje.

Isidor (Isidoros) Pelusiot (umro oko 435. g.). – Od ovog grčkog crkvenog spisatelja i egipatskog monaha imamo preko 2.000 sačuvanih pisama, koja se tiču podvižničko-moralnih i eksegetskih pitanja. U njima sledi historijsko-bukvalni metod antiohijske škole.

Jovan (IManns, Iohannes) Kasijan. – Rodio je se u dobrostojećoj porodici oko godine 360. u Dobrudži na ušću Dunava u Crno more. U ‘Znamenitim muževima’ Genadije ga 470. godine naziva Skitom i svetim čovekom. Još kao veoma mlad s istomišljenikom Germanom uputio je se na Istok da bi podrobnije upoznao monaški život. Najpre je stupio u Betlehemski monastir prihvativši monaški život. Posle dve godine, oko 390. godine, sa prijateljem Germanom dva puta (tokom 9 i 3 godine zadržavanja) hodočastio je k pustinjacima u Tebaidskoj pustinjski u Egiptu, nastojavši da verno upozna tada najautentičnije monaštvo. U Konstantinopolu je oko 399 godine od strane Jovaka Zlatoustog zaređen za đakona, a kasnije u Rimu za sveštenika. U Marselju (Marseilles ), napravivši monastir i okupivši bratstvo oko sebe, nastavio je da živi podvižničkim životom po uzoru na egipatske monahe. U istom gradu posnovao je i ženski monastir. Do smrti (oko) 435. godine, napisao je više dela iz asketike. To je ponajprije monumentalni spis De institutis coenobiorum et de octo principalium vitiorum remediis libri XII (O monastirskim ustanovama te o lekovima protiv osam glavnih mana – 12 knjiga). U prve četiri knjige toga dela osvetljava mladom monaštvu Zapada pravila monastirskoga monaškoga života prema onome što je video u Egiptu i pročitao u ranijoj asketskoj literaturi, ustavno oblikujući tako još pre Benedikta monastire Zapada. Ostale osam knjige govore o svakoj pojedinoj mani, opačini, te o duhovnom leku protiv nje. Drugo Kasijanovo remek delo je Collationes Patrum libri XX (Razgovori s Ocima – 20 knjigâ). U njemu opisuje svoje i Germanove razgovore s egipatskim podvižnicima o unutarnjem monaškom savršenstvu. Kasijan, uticajni učitelj unutarnjeg života na Zapadu, bio je inače protivnik Avgustinovog predestinacionog učenja koje je video kao fatalizam i propast svakog ćudorednog pregalaštva.

Sulpikije Sever (Sulpicius/Sulpitius Severus, oko 363.-420. g.) – Ovaj hrišćanski spisatelj i monah, čiji glorifikujući uzor je bio episkop i monah Martin iz Tira, rodom je iz Akvitanije. Pre krštenja bio je advokat. U svojoj 'Hronici', koja je i crkvena historija, obuhvata period od Adama do svoga vremena. Sačuvano je i nekoliko njegovih Epistolae, pored ostalog i jedno upućeno Eusebiju, te njegovi 'Razgovori'.

Kiril Aleksandrijski (Kyrillos ho Alexandreias, oko 375.-444. g.). – U mladosti je stekao jako teološko i filosofsko obrazovanje. Na aleksandrijskoj katedri 412. godine nasledio je Teofila (čiji sestrić je bio), i proveo na njoj 32 godine. U Aleksandriji je se borio protiv novakijana, nestorijanaca, judejaca i ostataka paganizma. Protiv Nestorija i njegovog odbacivanja blažene Marije kao Bogorodice, Kiril je sukcesivno uputio tri znamenita pisma; treće pismo, upućeno oktobra 430. sa sabora u Aleksandriji, koje je i najveću reakciju na Istoku izazvalo, Nestorijevom učenju se suprostavlja sa 12 teoloških sentencija, izraženih u vidu anatemizama. Presedavao je Saborom u Efesu (431. godina), na kojem je osuđen i svrgnut Nestorije. Napisao je veći broj dela, od kojih je samo deo, na grčkom i u prevodima, sačuvan. Na ‘Evanđelje po Luki’ napisao je 156 homilija. Dao je i ‘Tumačenje Evanđelja Jovanovog’, ‘Tumačenje Evanđelja po Mateju’ (koje je sačuvano samo u nekoliko fragmenata), ‘Tumačenje Psalama’, ‘Tumačenje na Proroka Isaiju’, ...

Teodoret Kirski (Theodoretos, oko 393.– 460. g). – Bogoslov, monah i eksegeta iz Antiohijske – Teodoret Kirski, u svojoj ‘Historiji’ u pet knjiga nastavlja Eusebija, te aticistički jezikom apologetski obrađuje događaje u periodu između 325. i 428 godine. Njegova crkvena historija je sastavljena za vreme izgnanstva 449.-450. g. Pokazuje se kao dosta objektivan literalno-dokumentaristički projekt. Inače druga značajna Teodoretova dela u ovo spisateljskom žanru jesu ‘Bogoljubiva historija’ i ‘Skraćeni pregled heresa’. Dao je veći broj tumačenja starozavetnih spisa. Na Petom Vaseljenskom saboru osuđeno je njegovo delo protiv KIrila Aleksandrijskog, te neka njegova pisma i besede.

Nemesije (Nemesios). – Bio je episkop u Emesi (danas Homs u Siriji), oko 400. godine. U duhu hrišćanski inkliniranog neoplatonizma sastavio je antropološko delo, koje je bilo dosta omiljeno u srednjem veku, 'O čovekovoj prirodi' (De natura hominis). U ovome spisu Nemesije podrobno izlaže svoj odnos duše i tela, te široko raspravlja o raznim čovekovim duhovnim i telesnim sposobnostima. Iznosi da je sav svet stvoren radi čoveka: »Čovek u svojoj prirodi nosi sliku celokupne tvorevine. Čovek se udostojio tolikog promišljanja Božijeg da zbog njega postoji i sve sadašnje i sve buduće. Radi njega je i Bog postao čovek, da bi čovek izgubio smrtnost i dostigao besmrtnost.« (Pogl. 1)

Fulgentije (Fulgentius Ruspensis, 467.-533. g. ne.) – Bio je episkop u Ruspeu; jedan je od istaknutijih latinskih bogoslova u afričkoj Crkvi. Protivnik je arijanizma (Responsio contra Arianos, Contra sermonem Fastidiosi Ariani) i branilac Avgustinovog svatanja učenja o milosti. Autor je više poslanica, beseda i studijsko-dogmatskih spisa: Libri ad Trasimundum, De Trinitate, De remissione peccatorum, De incarnatione filii Dei, Pro fide Catholica, De fide ...

Pseudo-Dionisije Areopagit (Dionysios Areopagits, oko 500. g.). – Istočni je dogmatičar koji sebe prikazuje kao prvog episkopa Atene, kao učenika apostola Pavla (‘Dela’, 17:34). Sa imenom Pseudo-Dionisija povezuju se traktati ‘O božanstvenim imenima, ‘O mističnom bogoslovlju’, ‘O nebeskoj hijerarhiji’, ‘O crkvenoj hijerarhiji’, kao i deset poslanica upućenih različitim osobama I stoleća. Areopagitski korpus imao je jak uticaj na svetonazor u srednjem veku. Jovan Sholastik, episkop Skitopola u Palestini (536.-550. g.) dao je prve komentare na Korpus. Potom je i Maksim Ispovednik napisao sholije na Pseudo-Dionisijeva dela koja predstavljaju odjek neoplatonizma na tlu institucionalizovanog hrišćanstva. Dionisije uči da su Božanska Dobrota i Lepota jedinstveno izvorište svemu istinskom: »...Lepo i dobro javlja se opet kao uzajamno opštenje svih u svemu, shodno mogućnostima svakoga; kao njihov sklad i nerazorivo prijateljstvo, kao harmonija svega i svako spajanje; kao nerazdrešiva veza svega postojećeg.« ('O božanstvenim imenima', 119 B)

Evagrije Sholastik (Eyagrios ho Sholastikos, oko 536.-593. g.) iz sirijske Epifanije. – Nastavio je delo o historiji crkve od Sokrata, Sozomena i Teodoreta. Za vreme od 431. do 493. godine napasao je svoju ‘Historiju’ u šest knjiga. Inače njegova Ekklsiastik historia (u kojoj dotiče i svetovne tekove) predstavlja najvažniji izvor za historiju crkvenih dogmi VI stoleća. Oslanjao je se i za nas izgubljene dokumentarne izvore.

Gregorije (Gregorius) Veliki (oko 540.-604. g. ne.) – Ovaj latinski bogoslov u čijim delima se oseća bliskost sa istočnom eksegetskom tradicijom ('Dijalozi'), bio je izaslanik rimskog pontifa u Bizantiji (579.-585. g.) i sam rimski pontif (590.-604. g.). Od njega su se sačuvala brojna pisma (oko 850 njih). Dao je oširan komentar ‘Knjige o Jobu’ (Moralia in Iob). Sačinio je i program o papskoj dužnosti: Liber regulae pastoralis.

Jovan Klimaks (JManns Klimax), zvani takođe Sholastik. – Osamio je se u Sinajskoj monaškoj obitelji sa svojih 16 godina, postavši učenik starca Martirija. Po njegovoj smrti, posle 19 godina, u pustinjskom mestu zvanom Tola proveo je sledećih 40 godina u strogom podvižništvu, asketsko-molitvenom pregalaštvu, pa i ćutanju, dolazeći u subotu i nedelju u matično monaško bratstvo na bogosluženje i pričest. Kao iguman Sinajske obitelji proveo je potom četiri godine, da bi se na kraju svoga života (– smrt ga je zadesila u 80. godini starosti, 563. godine), opet na kratko vratio u svoju osamljenost.. Svoj najznačajniji spis – 'Lestvicu božanskog ushođenja', u 30 pouka (koje objašnjavaju put koji vodi od odricanja od sveta do ujedinjenja sa Višnjim Duhom), napisao je na molbu svog imenjaka, Raitskog igumana. Sastavio je i ‘Pouku pastiru’ u kome iznosi dužnosti duhovnog pastira.

Isidor (Isidorus) Seviljski (otprilike 570.-636. g. ne.). – Sačuvani su brojni spisi ovog učenog i uticajnog seviljskog episkopa i ljubitelja stare književnosti, koji se naziva i prvim srednjovekovnim enciklopedistom.. Najznačajniji njegov spis je Etimologiae (ili 'Počela'), u 20 knjiga, koji predstavlja priručnik celokupnog ondašnjeg znanja, i koji je završio njegov učenik Braulion. I njegovo delo De rerum natura delimično proishodi iz istih literalnih izvora. U svojoj 'Hronici' Isidorus Hispalensis prevashodno se bavi povešću Zapadnih Gota (do 620. g.). Dešavanja u prolaznom svetu deli na šest Doba. Postoji njegova opsežna prepiska sa savremenicima.

Maksim (Maximos) Ispovednik (580.-662. g.). – Ovaj značajni i obrazovani bogoslov bizantijske crkve najpre je bio u Konstantinopolu sekretar imperatora Heraklija, koji će sa patrijarhom početi da podržava monotelitsku struju. Godine 641. stupa u Hrisopolski monastir, predajući se podvižničkim naporima; tu biva izabran i za igumana. Na saboru u afričkoj Kartagini (625. g.) ustaje odlučno protiv monotelitstva, koje je predstavljao nekadašnji konstantinopoljski patrijarh Pir. I u Rimu je uzeo učešće na saboru protiv monotelita, sazvanom od strane rimskog pontifa Martina; sabor je inače osudio carski tipos vere, izloženje ispovedanja vere sastavljeno od strane cara, koji je se u starorimskom duhu postavljao kao ‘vrhovni sveštenik’. Po carskoj naredbi i Martin i Maksim bili su bili dovedeni u Konstantinopol. Prvi je podvrgnut torturi mučenja a drugi nagovaran da prihvati monotelitstvo i potpiše carski tipos, odnosno da ućuti; kao nepokoran utamničen je i proganjan. Na kraju je bio podvrgnut strahovitim bičevanjima, te mu je odrezan jezik, a ruka mu je odsečena maljem i nožem. Da bi mu se narugali tako unakaženog su ga vukli po trgu, pokazujući ga narodu. Na kraju su ga poslali u daleko izgnanstvo, u Mingreliju, zatvorili ga u Shemarsku tamnicu. Posle tri godine, trpeći velike nevolje, preminuo je. – Maksim Homologeta je napisao brojna dogmatska, asketska, polemička, egsegetska i poučna dela. To su četristo ‘Poglavlja o ljubavi’, sedamsto ‘Poglavlja o svetom Trojstvu i o utelovljenju Boga Logosa’, sholije uz spise Grigorija iz Nazijanza (Ambigua) i Dionisija Areopagita, ‘Mistagogija’, ‘Podvižničko slovo’, ‘Gnostički stoslovi’, ‘Odgovori Talasiju’, ... Sastavio je i raspravu o hrišćanskom računanju praznika (Computus ecclesiasticus).

Beda/Bid (Beda Venerabilis, oko 672.-735. g.) iz Nortamberlenda, nazvan Časni. – Ovaj monastirski presbiter sastavio je više traktata o metrici, besedništvu, ortografiji i prirodnim naukama, pisao je homilije i pesme. Kao eksegeta je dosta originalan mislilac. Napisao je u pet toma englesku crkvenu historiju do 731. g. ne. (Historia ecclesiastica gentis Anglorum), te prvu englesku hroniku monastira (Historia s. abbatum monasteriorum in Wiremutha et Gyruum). Svoju kapitalnu ‘Historiju’ završava rečima: »Molim Te, milostivi Isuse, da onome kome si u Svojoj dobroti dopustio da pije sa izvora Tvoga poznanja, daš da bude s tobom, istočnikom sve mudrosti, i da uvek stoji pred licem Tvojim.« Kao hronograf pokazao je se sastavljajući uticajna dela De temporibus i De ratione temporum. U spisu ‘O vremenima’ historiju ovoga sveta deli na šest doba, a to je pristup koji je i pre njega postojao. Oko 716. g. ne. dao je i svoje tumačenje patmoskog ‘Otkrivenja’.

Jovan Damaskin (oko 680.-750. g. ne.). – U mladosti, u Damasku, sedištu arapskog halifata, njegov imućan otac mu je omogućio da za učitelja ima monaha Kozmu. U početku je bio bio financijski administrator kod damaskog halifa. Kao i njegov obrazovani učitelj, povukao je se u monastir Sabe Osvećenog, i kasnije postao sveštenik. Pripisuju mu se brojni spisi. Ipak njegovo najznačajnije i najuticajnije delo je ‘Istočnik znanja’ (Pg gnMseMs), koji se sastoji od tri knjige: ‘Filosofska poglavlja’, ‘O heresama’ i ‘Tačno izloženje ortodoksne vere’. Pisao je dosta protiv različitih heresa i crkvenih frakcija, pa i protiv islama. Sahranjen je pored groba Sabe Osvećenog.

Fotije (PhMtios, oko 820.-897. g.). – Fotije, jedan od najznačajnijih srednjovekovnih bizantijskih bogoslova; eksponirao je se i kao učitelj logike, filosofije, dijalektike i matematike. Bio je naklonjen Aristotelovoj filosofiji, a razboritost je uzimao kao najveću umnu vrlinu čoveka. Godine 858. zauzeo je presto konstantinopolskog patrijarha, bio svrgnut od obesnog rimskog patrijarha (koga nije priznavao), te prognan. Posle 877. se vraća iz progonstva, ponovo postaje patrijarh; 886. biva prinuđen da napusti presto patrijarha. Protiv Latina napisao je delo Lógos perí ts toý hagíon pneýmatos mystagMgías. Od eksegetskih dela tu je Amphilochia, zbirka od nekih 300 erotapokrisisa. Njegova mnogobrojna pisma nose značaj vrednih svedočanstava svoga vremena sa teološko-historijske strane. Godine 866. patrijarh Konstantinova grada – Fotije, svojeručno je izdao poslanicu koju je uputio istočnim patrijarsima u kojoj se okomljuje na velikim delom prohujale herese, i ustaje protiv dogmatiziranih novotarija vrha Rimske patrijaršije (dometanja u do tada aktuelni simbola vere), čiji pontif Nikola I je krenuo u latiniziranje Bugarske, nameravajući poput manihejaca da uvede bezbračni kler i raskid braka već oženjenih sveštenika. Fotije u ‘Okružnoj Poslanici Istočnim Patrijarsima’ poziva na opšti Sabor, koji je se i desio jula-avgusta sledeće godine u Konstantinopolu pod njegovim predsedništvom i uz prisustvo poslanikâ patrijarha aleksandrijskog, antiohijskog i jerusalimskog (te brojnih episkopa i drugih klerika, kao i cara Mihajla i sacarstvujućeg Basilija Makedonca). Sabor inspirisan Fotijevom Poslanicom osudio je i anatemisao nove latinske kanoničke odredbe i pontifa Nikolu I, zajedno s njegovim istomišljenicima. Zbog toga je i ova Poslanica od velikog značaja jer svedoči o religijsko-političkim previranjima koja su dovela do podele institucionalizovane Crkve na Istočnu i Zapadnu, odnosno do definitivnog kanonskog i sabornog odvajanja suprematorski nastrojene Rimske patrijaršije od velikih patrijaršija Istoka. – Od Fotijeviuh spisa izuzetnu vrednost nosi i njegova ‘Biblioteka’ (nazvana i Myrioblion), u kojoj daje izvode iz 280 antiknih i ranobizantijskih spisa, od kojih dobar deo njih danas nisu sačuvani.

Simeon Novi Bogoslov (949.-1022. g.). – Ovaj značajan bizantijski učitelj unutarnjeg života i tzv. Isusove molitve, bio je monah Studitskog monastira a kasnije i iguman carigradskog monastira Svetog Mamanta. Otvoreno govori o svojim intimnim doživljajima i viđenjima. Zbog obožavanja svog duhovnog monastirskog učitelja Simeona Eulaba, bio je isteran iz monastira i pognan iz prestonice. Od njegovih dela, pored brojnih beseda imamo i 34 kateheze i poetske 'Himne božanske ljubavi', 'O ispovesti', ... Spis 'O molitvenoj metodi' je pripisivan njegovom autorstvu. Njegovo 'Žitije Simeona Eulaba' nije sačuvano.

Teodor Studit (Theodoros Studites, 759.-826. g. ne.) – Ovaj ambiciozni monaški reformator, bio je dosta proganjan, pored ostalog i zbog svog ikonofilskog zauzimanja. Oživeo je zaboravljenu epigramatiku. Od njega imamo sačuvana brojna dela, pored ostalog i značajna zbirka sa više od 500 pisama, te dve zbirke kateheza: Mikrá i Megál katchsis.

Mihael Psel (Michal ho Psellos, kršteno ime Konstantin, 1018.-1096. g.). – Ovaj bizantijski polihistor i uticajan carski ministar, kao najviši filosof Carigradskog univerziteta zauzimao je se za oživljavanje platonske filosofije i neoplatonizma. Neke ugledne učitelje nije imao. Pored Platona, proučavao je i Aristotela, Plotina, Porfirija, Jambliha i Prokla. Zamonašio je se 1054. godine. Iza sebe je ostavio brojne filosofske traktate, retoričke, naučne i umetničke studije, historijske spise: 'O Timeju', 'O plodu duše po Platonu', 'O Fedru', 'O putovanju duše', 'Alegorije uz Homera', 'Topografija Atene', 'O osnovama bogoslovlja', 'Meterologika', 'Učenje o svim mogućim stvarima', ... Značajna je njegova Chronographia za period od 976. do 1078. godine, spis kojim su se kasnije mnogi služili. Najznačajniji Pselov učenik je Jovan Ital (rođen oko 1025. g. ne.), koji je optužen za heresu.

Franjo Asiški (Francesco d’Assisi, Giovanni Francesco, 1182.-1226. g.) – Rođen je od bogatog asiškog trgovca Petra Bernardonova (Petar di Bernardone). Na krštenju su mu dali ime Jovan, a kasnije ga na očev zahtev preimenovali u Frančesko. Radeći u očevom dućanu, i sanjajući da jednom postane vitez, stečeni novac je znao trošiti i na siromahe i na veselja sa plemićkim društvom. Kada je došao rat sa Perugiom, pao je u zarobljeništvo a nakon oslobođenja teško oboleo. Zarobljeništvo i bolest doprineli su da se u njemu stvori nova slika dostojne religioznosti. Jednog dana menja svoju sjajnu odoru sa osiromašenim vitezom. Tjanstveni unutarnji glas pozvao ga je da bude duhovni vitez. U 24. godini života našao j se na sudbonosnoj životnoj raskrsnici. Napušta bogatu roditeljsku kuću, pomaže gubavcima i propoveda potpuno evanđelsko siromaštvo, te nalazi brojne pristalice za život u pokorničkom siromaštvu. Rimski pontif Inkokentije III, dobivši garancije od Franje da će se njegov red poštovati svetovna prava Crkve i autoritet Pape, potvrđuje 1209. g. osnivanje novog, franjevačkog reda, Reda male braće (Ordo fratrum minorum). Sa Klarom Skifi Franjo osniva i žensku granu Reda – klarise. Godine 1220. Franjo rukovođenje Redom prepušta drugome. Vremenom, po pitanju ideala siromaštva, Red se raskoluje na konventualce i opservante. Dobar deo njegovih sačuvanih spisateljskih dela odnosi se na redovničku disciplinu i redovnička stremljenja: 'Prvo Pravilo Male Braće', 'Drugo Pravilo Male Braće', 'Pravilo za pustinjske monastire', 'Spasonosne pobude', 'Pismo svim vernicima', 'Pismo svim klericima', 'Božanski časoslov muke', 'Pozdrav krepostima', 'Pozdrav Blaženoj Devici Mariji', 'Hvalospev Gospodu Bogu i blagoslov bratu Leonu', 'Pesma suncu ili hvalospev stvorova', ...

Bonaventura (1221.-1274. g.). – Jovan Fidanza (Giovanni di Fidanza), koji je u redu franjevaca primio ime frater Bonaventura, rođen je u gradiću Bagnoregio, u italijanskoj pokrajini Viterbo. Pošto je u Parizu (studirajući zajedno sa Tomom Akvinskim), oko 1242, na Sorboni stekao naslov magister artium, stupio je u franjevački red. Franjevački poglavar mu 1248. godine dopušta da u Parizu drži predavanja na njihovom studium generale. Kada je 1253. godine postao i doctor in Summa Theologia, do 1257. g. kao magister predaje Sveto Pisanije. Na generalnoj skupštini u Rimu, u Ara Coeli, 2. februara 1257. g. biva izabran za vrhovnog poglavara franjevačkog reda, i ovu službu obavlja do 1274. godine, boraveći često izvan Pariza. Svojim Constitutiones narbonenses, izdanim 1260. godine na Narodnoj generalnoj skupštini franjevačkog reda, Bonaventura je izvršio veliki upliv na razvoj reda franjevaca. Godine 1273. imenovan je kardinlom i biskupom Albana (kod Rima). Pripremao je pitanja koja će se razmatrati na Drugom Lionskom saboru, koji je imao unijatske pretenzije; na Saboru u Lionu je i umro. – Ovaj mistični crkveni učitelj (doctor mysticus) izrekao je veliki broj sermones, te sastavio brojne eksegetske, redovničko-apologetske i hermeneutičke spise: 'Put duha k Bogu', 'Trostruki put', 'Drvo života', 'Redovnicama o savršenom životu', 'Mistični trs', 'Pet slavlja u čast deteta Isusa', 'Šest krila Serafima', ... Bonaventura uči da Boga možemo posmatrati ne samo u nama, već i izvan nas i iznad nas: »Ono počemu razmatramo izvan nas jeste trag, po čemu u nama jeste slika, a po čemu iznad nas jeste svetlo koje je zapaljeno pred našom dušom. To je svetlo večne Istine, budući da je naša duša sama Istina neposredno oblikovana. Oni koji ostvarili prvi stupanj već su ušli u Predvorje pred Šatorom; oni koji se nalaze u drugom stupnju, ušli su u Svetilište, a oni koji su postigli treći način, zajedno sa Velikim Sveštenikom, ušli su u Svetilište nad Svetilištem, gde nad Kovčegom stoje Kerubimi o zasenjuju Oltar Pomirenja.« (Itinerarium mentis in Deum, 5, 1) – Bonaventura naglašava važnost neprestanog molitvenog razgoravanja u Ognjenom Duhu: »Žrtvenik Božiji tvoje je srce. Na tom žrtveniku svagda treba da gori vatra žarke pobožnosti, koju ćeš svaki dan hraniti drvima Hristovog krsta i razmatranjem Njegove muke.« (De perfectione vitae ad Sorores, 6, 1)

Toma Akvinski (Thomas Aquinas, 1224/1225-1274. g) – Aristotelov privrženik, dominikanac i oštroumni učenjak Toma Akvinski, predstavlja najuticajnijeg filosofa i sholastičara Rimske crkve. Glavno delo mu je Summa theologiae, načinjeno na osnovu Damaskinovog 'Tačnog izloženja ortodoksne vere', koje je često prevođeno na latinski jezik. Napisao je brojne knjige: De principiis naturae, Summa contra gentiles, De ente et essentia, Quaestiones disputatae, Quaestiones quodlibetales, ... Pored biblijskih knjiga tumačio je i Aristotelova dela, Boetija, Pseudo-Dionisija, te sentencije Petra Lombarđanina. U njegovoj teologiji se mogu naći naznake koje će opravdati postojanje pogromaške rimske Inkvizicije.

Ekehart fon Hohajm - Mejster Ekhart (Meister Eckhardt, oko 1260.-1328. g.). – Rano je stupio u dominikanski red. Posle školovanja u Kelnu, postavljen je za priora u Erfurtu (gde je i rođen), a 1300. g. postao je lector biblicus u Parizu. Godine 1320. dolazi na položaj priora u Frankfurktu. Zbog svojih mističarskih i panteizmu naginjućih shvatanja, da čovek može bez spoljašnjeg kulta, ponajprije u vlastitoj duši, da sretne Boga, da se Bog i u duši rađa, zbog učenja o nemanifestovanom i manifestovanom Apsolutu, našao je se na udar inkvizicije. Preminuo je dve godine posle započinjanja procesa protiv njega, ne dočekavši osudu svojih teza. Jedna papska bula iz 1329. – In agro dominico osudila je 17 njegovih teza i stavova kao izraz herese, a 11 kao sumnjive i problematične. Ovaj mistični nemački učitelj pisao je na latinskom i nemačkom jeziku. Poznata su mu dela: Opus tripartitum, Opus expositionum, Sermones, Tractatus super oratione dominica, Collatio in libros sententiarum, Quastiones Parisienses, ‘Knjiga o božanstvenom utešenju’, ... Ukazujući da je Božije seme u nama, Ekhart objašnjava kako na videlo dolazi utisnuta Božija slika u nama: »Sunce sija bez prestanka; ipak kada je oblak ili magla između nas i Sunca, tada ne opažamo sjaj. Upravo tako takođe kada je oko u samom sebi bolesno i iznemoglo ili prekriveno, tada je sjaj u njemu nespoznatljiv.« (‘O plemenitom čoveku’, pogl. 2)

Gregorije (Grgorios) Palama (oko 1297.-1359. g.) Rođen je od oca Konstantina, koji je bio dvorski ministar bizantijskog imperatora Andronika Starijeg. Sa 20 godine postao je monah na Atosu; odatle se preseljava u skit Berrhoeae, provodeći deset godina u neprestanom bdenju, moljenju, postu i suzama u pešteri blizu tog skita. Surovo otšelništvo narušava ionako slabo njegovo zdravlje; potom napušta pešteru i prelazi u skit, da bi ubrzo bio postavljen za atonskog igumana u Isfigmenovom monastiru i arhiepiskopa solunskog. Napisao je više polemičkih traktata u odbrani isihastičke prakse atonskih monaha. Predvideo je podele u Rimskoj crkvi. Sav čulni svet je video kao ogledalo onog natprirodnog, postavljeno tako da kroz duhovno socercavanje njime dospemo do onoga što je iznad sveta.

Jovan Krstaš (San Juan de la Cruz, 1542.-1591. g.). – Ovaj španski mistični učitelj, proglašen svecem od Rimokatoličke crkve, rođen je 1542. godine u Fontiveros-u, u blizini Avile. Pošto je stekao osnovno obrazovanje u isusovačkom kolegijumu u Medini del Campo, u istome gradu, Jovan od svetog Matije stupa u novicijat Karmelitskog reda. Filosofsko i teološko obrazovanje stiče na univerzitetu u Salamanci. Obnovu, koju je Terezija od Avile provela godine 1562. među svojim karmelićanka, Jovan od Krsta prihvata šest godina kasnije. Godine 1577. biva zatvoren u monastirsku tamnicu u Toledu. Sastavio je 'Kratke spise' od deset pevanja u čast Presvetog Trojstva i Utelovljenja, 'Saveti i upute o duhovnom životu', Uspon na Goru Karmel' i njegovu smislenu i suslednu dopunu 'Tamna noć'; ova dva zadnja dela, koja jezikom simbola izražavaju etape i stanja mističnog sjedinjenja duše sa Bogom, ostala su nezavršena. Glavno Jovanovo delo je 'Duhovni spev' na kome je radio od 1578. do 1586. godine. Tu je i 'Živi plamen ljubavi', spis nazvan prema rečima prve pesme koja se tumači u spisu.

Jakov Beme (Jakom Böhme). – Ovaj nemački renesansni filosof i mistični bogoslov rođen je 1575. godine kod Gerlica, u Starom Zajdenbergu, a umro je 1624. godine u Gerlicu. Po zanimanju je bio obućar. Pokazuje upućenost u spise švajcarskog lekara i mistika Paracelzusa (Philippus Aureolus Theophrastus Bombast von Hohenheim, 1493.-1541. g.), za razliku od koga je izražajno puno pristupačniji i koherentniji. Čoveka, Božiju tvorevinu, vidi i objašnjava kao sliku Mikrokosmosa. Teologiju je uzimao kao majku filosofije i astrologije. Najpoznatijiji Bemeov spis je 'Aurora' (ili 'Jutarnje rumenilo na Istoku' – Die Morgenroethe im Aufgang) iz 1612. godine; posle 'Aurore' sastavio je čitav niz spisa: De tribus principiis (Beschreibung der Drey Göttliches Wesens), De triplici vita hominis (Von dem Dreyfachen Leben des Menschen), Psychologica vera (Vierzig Fragen von der Seelen), De incarnatione Verbi (Von der Menschwerdung Jesu Christi), Sex puncta theosophica (Von sechs Theosophischen Puncten), Sex puncta mystica (Kurtze Erklärung Sechs Mystischer Puncte), Mysterium pansophicum (Gründlicher Bericht von dem Irdischen und Himmlischen Mysterio), Informatorium novissimorum (Von den letzten Zeiten an P. Kaym), Christosophia (Der Weg zu Christo), Libri apologetici (Schutz-Schriften wider Balthasar Tilken), Antistifelius (Bedenken über Esaiä Stiefels Büchlein), Ingleich Vom Irrtum der Secten Esaiä und Zechiel Meths, De signatura rerum (Von der Geburt und der Bezeichnung aller Wesen), Mysterium Magnum (Erklärung über das erste Buch Mosis), De electione gratiae (Von der Gnaden-Wahl), De testamentis Christi (Von Christi Testamenten), Quaestiones theosophicae (Betrachtung Göttlicher Offenbarung), Tabulae principorium (Tafeln vln den Dreyen Pricipien Göttlicher Offenbarung), Apologia contra Gregorium Richter (Schutz-Rede wider Richter), Libellus apologeticus (Schriftliche Verantwortgung an E.E. Rath zu Görlitz), Clavis (Schlüssel), Epistolae theosophicae (Theosophische Send-Briefe).

Emanuel Svedenborg (Swedenborg, 1688.-1772. g.). – Ovaj skandinavski, švedski bogoslov i naučnik, rođen u Štokholomu, od oca koji je bio luteranski episkop u gradu Skara (od 1702, g,). Završivši sa 22 godine studije na univerzitetu u Upsali dao je se na četvorogodišnja putovanja. U Engleskoj je proučavao matematiku i fiziku, upoznajući istaknute fizičare svoga doba. Vrativši se u Stokholm posvetio je se rudarstvu i srodnim naukama. Od prirodnih nauka i istraživanja Božije tvorevine, Svedenborg je se 1745. g. potpuno okrenuo Bogu i teologiji. Počinje da viđa duhove i anđele, komunicira sa njima, i to tumači kao izraz ukazane Božije milosti. On opisuje duhovni svet, objašnjava njegovu građu i poredak. Dela mu odišu sistematičnošću, koherentnošću i metaforama, no nose i suviše mehanicističke predstave; očigledno su duhovne slike koje su dopirale do njega bile obojene njegovim prirodnonaučnim pohranama. Verovao je da mu je od Gospoda povereno da osnuje Novu Crkvu, Crkvu Novog Jerusalima ('Istinska hrišćanska vera’, 779). Pogrešno je verovao i učio da Drugi Hristov Dolazak nije dolazak u osobi nego u Reči, Objavi. Smatrao je da su Otac, Sin i Duh Sveti sjedinjeni u Utelovljenom Isusu Hristu kao duša, Božanska Mudrost i Božansko Delovanje, odnosno kao Uzrok, Sredstvo i Efekat; odnosno učio je da je sam Jehova Bog sišao i uzeo ljudsko telo kako bi spasio i otkupio ljude. Kao teolog i videlac napisao je na latinskom veći broj dela, od kojih su mu neka tek posthumno objavljena: 'Tajne Nebeske', 'O Nebu i Paklu ...', 'Novi Jerusalim i njegovo nebesko učenje', 'O poslednjem Sudu i srušenom Bavilonu', 'O Belom Konju o kome se govori u Otkrivenju', 'Učenje Novog Jerusalima o Gospodu’, 'Učenje o Svetom Pisaniju:', 'Učenje o životu za Novi Jerusalim:', 'Učenje Novog Jerusalima o veri:', 'Nastavak o Poslednjem Sudu', 'Anđeoska mudrost o božanskoj Ljubavi i božanskoj Mudrosti', 'Anđeoska mudrost o božanskom proviđenju:', 'Otkriveno otkrivenje', 'O bračnoj ljubavi', 'O odnosu između duše i tela', 'Sumarno izlaganje učenja Nove Crkve', 'Istinita hrišćanska religija', 'Sumarno izlaganje unutarnjeg smisla Prorokâ i Psalama', 'Apokalipsa objašnjena', 'Devet pitanja o Trojstvu', 'O Gospodu i o Atanasijevom simbolu', 'Učenje o milostivosti', 'Duhovni dnevnik', ... Na početku svog najvećeg dela - Arcana coelestia (1749.-1756. g.), Svedenborg ukazuje za sebe: »Bozanskom milošcu Gospodnjom dano mi je ima već nekoliko godina da budem stalno i neprekidno u društvu duhova i anđela, da ih čujem šta govore i da sa svoje strane govorim sa njima. Na taj mi je način bilo dano da čujem i vidim divne stvari koje su u drugome životu, te što nije nikada ranije došlo do saznanja ikojega čoveka niti ušlo u njegovo poimanje. Onde sam bio poučen u pogledu raznih vrsta duhova, stanja duše posle smrti, pakla iliti jadnoga stanja nevernih, nebu iliti presrećnoga stanja vernih, a naročito što se tiče nauke vere kakva se priznaje u čitavome nebu.« - U delu 'Zemlje u našem Sunčanom sistemu koje se zovu planete ...' (pogrešno) iznosi da sa planete Zemlje potiču svi anđeli i duhovi, te da su i ostale planete Sunčevog sistema naseljene ljudima-duhovima, sa kojima je bio u komunikaciji. Sva Svedenborgova teologija, kojoj vidno nedostaje i asketska aroma i koja opasno naginje spiritizmu, zasnovana je na učenju o dva načela: Ljubavi i Mudrosti, Dobru i Istini: »Sve stvari u Univerzumu, koje su u skladu s Božijim poretkom, odnose se na Dobro i Istinu. Nema ništa u Nebu i ništa u svetu što se ne odnosi na to dvoje, a to zato što oboje, i Dobro i Istina, potiču iz Božanstva, od kojega sve potiče.« (Doctrina Vitae pro Nova Hierosolyma, prg. 11)

	listopad, 2010
P	U	S	Č	P	S	N
				1	2	3
4	5	6	7	8	9	10
11	12	13	14	15	16	17
18	19	20	21	22	23	24
25	26	27	28	29	30	31

Listopad 2010 (1)